Ko zaista vlada Iranom?! Hamnei šalje poruke iz senke, izdvajaju se ključna imena i moćna strategija kojom prkose Trampu

Formalno, odgovor je jasan. Modžtaba Hamnei je preuzeo vlast nakon što je njegov otac, Ali Hamnei, ubijen prvog dana rata, 28. februara. U Islamskoj Republici, ova pozicija je ključna jer vođa ima poslednju reč o skoro svemu važnom: ratu, miru i strateškom pravcu zemlje. Međutim, u praksi je situacija mnogo mutnija, izveštava Bi-Bi-Si.

Donald Tramp je opisao iransko rukovodstvo kao „slomljeno“ i sugerisao da SAD čekaju da Teheran ponudi neku vrstu „ujedinjenog predloga“. Jedinstvo je svakako bilo na umu iranskih lidera kada su u četvrtak uveče poslali poruku građanima na svoje mobilne telefone, tvrdeći da u Iranu nema tvrdolinijaša ili umerenih, već samo jedna nacija i jedan put.

Modžtaba Hamnei nije viđen u javnosti otkako je preuzeo vlast. Osim nekoliko pisanih izjava, uključujući i jednu u kojoj insistira da Ormuski moreuz ostane zatvoren, malo je dokaza da on kontroliše svakodnevne događaje.

Iranski zvaničnici su priznali da je ranjen u početnim napadima, ali su ponudili malo detalja. Njujork tajms, pozivajući se na iranske izvore, objavio je ove nedelje da je možda zadobio nekoliko povreda, uključujući i povrede lica, zbog kojih mu je teško da govori.

Ovo odsustvo je značajno. U iranskom političkom sistemu, autoritet nije samo institucionalan; on je takođe performativan. Hameneijev pokojni otac je slao signale kroz govore, pažljivo planirane nastupe i vidljivo posredovanje između frakcija. Ta funkcija signalizacije sada uglavnom nedostaje.

Rezultat je vakuum u tumačenju događaja. Neki tvrde da mu njegovo ratno unapređenje jednostavno nije dozvolilo da uspostavi autoritet pod sopstvenim uslovima, dok drugi ukazuju na izveštaje o povredama i dovode u pitanje da li on uopšte može aktivno da upravlja sistemom. U svakom slučaju, donošenje odluka deluje manje centralizovano nego pre rata.

Na papiru, diplomatija je u rukama vlade. Ministar spoljnih poslova Abas Aragči nastavlja da predstavlja Teheran u razgovorima sa Sjedinjenim Državama, koje predvodi iranski predsednik Masud Pešmerga. Pa ipak, čini se da nijedan od njih ne postavlja strategiju, a njihov autoritet je dodatno doveden u pitanje činjenicom da iransku delegaciju predvodi predsednik parlamenta Mohamed-Bager Galibaf.

Aragčijeva uloga izgleda više operativna nego menadžerska. Njegova kratka promena stava o tome da li je Ormuz otvoren ili zatvoren – prvo sugerišući da je saobraćaj nastavljen, a zatim brzo povlačeći ga – pružila je redak uvid u to koliko malo kontrole diplomatski kanal ima nad vojnim odlukama.

Pezeškijan se, u međuvremenu, uskladio sa opštim pravcem režima, a da ga vidljivo nije oblikovao. On se smatra relativno umerenom figurom i do sada je izbegavao da gura nezavisnu liniju. Zastoj druge runde razgovora sa SAD u Islamabadu samo potvrđuje tu tezu. Čak i sa otvorenim diplomatskim kanalima, režim izgleda nesposoban ili nevoljan da se obaveže.

Kontrola nad Ormuskim moreuzom je najdirektniji izvor moći Irana. Ali odluke o njegovom zatvaranju donosi Islamska revolucionarna garda (IRGC), koju predvodi Ahmad Vahidi, a ne diplomatski tim. To stavlja pravu moć u ruke aktera koji deluju iza zatvorenih vrata. Za razliku od prethodnih kriza, ne postoji jedna, prepoznatljiva figura koja jasno upravlja strategijom. Umesto toga, pojavljuje se obrazac: prvo akcija, zatim poruke, što nije uvek dosledno.

U praksi, akcije Garde, bilo da je u pitanju zatvaranje Ormuza ili napadi na ciljeve širom Zaliva, izgleda da diktiraju tempo krize. Politički i diplomatski odgovori često prate ove događaje, umesto da ih predvode. Ovo ne znači nužno slom administrativnih grana vlasti, ali sugeriše da se operativna autonomija Garde proširila, barem privremeno, u odsustvu jasnog političkog odlučivanja.

U ovu dvosmislenost ulazi Mohamed-Bager Galibaf. Bivši komandant Revolucionarne garde, koji sada služi kao predsednik parlamenta, pojavio se kao jedna od najvidljivijih ličnosti trenutno. Učestvovao je u pregovorima, javno govorio i ponekad prikazivao rat u pragmatičnim, a ne ideološkim terminima. Otpor pregovorima ostaje snažan unutar parlamenta i među konzervativnim mrežama.

Tvrdolinijske poruke su se intenzivirale, a državni mediji i javne kampanje sve više prikazuju pregovore kao znak slabosti pred neprijateljima zemlje. Galibafov položaj je stoga nesiguran – on je aktivan, ali nema jasna ovlašćenja za svoje postupke. Insistira da su njegovi postupci u skladu sa željama Modžtabe Hamneija, ali postoji malo vidljivih dokaza o direktnoj koordinaciji. U sistemu koji zavisi od signala sa vrha, ova dvosmislenost je značajna.

 Autoritet vrhovnog vođe postoji, ali se vidljivo ne sprovodi. Predsedništvo je koordinisano, ali ne vodi procese. Diplomatija je aktivna, ali nije odlučujuća. Vojska drži ključne poluge, ali bez jasnog javnog arhitekte strategije. Političke ličnosti se javljaju, ali bez neupitnog legitimiteta.

Ovo nije kolaps. Islamska Republika ostaje netaknuta. Ali ovo sugeriše nešto suptilnije – sistem se bori da pretvori uticaj koji ima, kao što je njegova sposobnost da zatvori Ormuski moreuz, u jasnu strategiju u vreme velikog pritiska. Država i dalje može da deluje na više frontova, ali se bori da pošalje jasan pravac svojim centrima moći.

U iranskom političkom modelu, signalizacija je način na koji sistem održava koherentnost. Za sada, sistem drži liniju, održava kontrolu i izbegava svaki vidljivi slom uprkos rastućem pritisku. Međutim, sve je češće pitanje da li se ova koherentnost sprovodi ili se o njoj samo javno govori, zaključuje BBC u svojoj analizi.