Preminuo Rokfeler

Džon D. Rokfeler IV, poznat kao Džej Rokfeler, bivši američki senator, guverner Zapadne Virdžinije i naslednik jedne od najbogatijih porodica u istoriji Sjedinjenih Američkih Država, preminuo je u petak, 6. novembra, u 89. godini u svom domu u Vašingtonu. Bio je praunuk legendarnog naftnog magnata Džona D. Rokfelera, osnivača kompanije „Standard Oil“ i prvog milijardera u istoriji SAD.

Vest o smrti Džona D. Rokfelera IV potvrdila je njegova porodica, a javnosti ju je saopštila predstavnica porodice Šeli Rodžers.

Iako je rođen u jednoj od najuticajnijih i najbogatijih američkih porodica, Rokfeler je veliki deo života posvetio politici, borbi protiv siromaštva, pravima radnika i unapređenju zdravstvene zaštite.

Tokom političke karijere bio je dva puta guverner Zapadne Virdžinije, dok je u američkom Senatu proveo čak tri decenije, od 1985. do 2015. godine.

Naslednik milijarderske dinastije izabrao drugačiji život

Džon Dejvison Rokfeler IV rođen je 18. juna 1937. godine na Menhetnu, kao jedini sin Džona D. Rokfelera III i Blančet Feri Hoker Rokfeler.

Njegov pradeda, Džon D. Rokfeler, osnovao je naftnu kompaniju „Standard Oil“ i postao prvi milijarder u istoriji Sjedinjenih Američkih Država.

Porodica Rokfeler decenijama je imala ogroman uticaj na američku ekonomiju, politiku i društvo, a njeni članovi bili su bankari, poslovni magnati, filantropi, guverneri i visoki državni funkcioneri.

Međutim, Džej Rokfeler odlučio je da izgradi sopstveni politički identitet.

Nakon školovanja na prestižnim američkim univerzitetima Harvard i Jejl, proučavao je jezik i kulturu Japana, gde je jedno vreme živeo sa svega 50 dolara mesečno.

Radio je u Mirovnom korpusu i Stejt departmentu, ali je prekretnica u njegovom životu usledila sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Od života sa siromašnim rudarima do američkog Senata

Kada je imao 27 godina, Rokfeler se priključio federalnom programu za borbu protiv siromaštva i otišao u Emons, malo rudarsko mesto u Zapadnoj Virdžiniji.

Tamo je živeo među porodicama rudara uglja, u zajednici u kojoj su siromaštvo i nezaposlenost predstavljali svakodnevicu.

Većina od približno 60 porodica živela je od socijalne pomoći, dok mnogi stanovnici nisu znali da čitaju i pišu.

Dolazak bogatog naslednika izazvao je nepoverenje meštana, kojima je bilo teško da poveruju da neko sa prezimenom Rokfeler želi da im pomogne.

Bilo mu je potrebno šest meseci da organizuje prvi sastanak stanovnika.

Uprkos početnim teškoćama, uspeo je da pokrene nekoliko lokalnih inicijativa, među kojima su bili osnivanje dečjeg bejzbol tima, udruženja građana i biblioteke, kao i uspostavljanje redovne autobuske linije do Čarlstona.

To iskustvo trajno je promenilo njegov pogled na društvo i politiku.

"Zavoleo sam te ljude i shvatio da zaista mogu da promenim njihove živote", govorio je kasnije Rokfeler.

Dva puta guverner, pet puta senator

Političku karijeru započeo je 1966. godine, kada je izabran u Predstavnički dom zakonodavnog tela Zapadne Virdžinije kao kandidat Demokratske stranke.

Nakon toga obavljao je funkciju državnog sekretara Zapadne Virdžinije.

Prvi pokušaj da postane guverner 1972. godine završio se porazom od republikanca Arča A. Mura Mlađeg.

Četiri godine kasnije, 1976, pobedio je na izborima i postao guverner Zapadne Virdžinije.

Na toj funkciji ostao je do 1985. godine, nakon što je osvojio i drugi mandat.

Njegov drugi mandat obeležila je teška ekonomska kriza, tokom koje je nezaposlenost u Zapadnoj Virdžiniji dostigla čak 21 odsto.

Godine 1984. pobedio je na izborima za američki Senat, u kojem je ostao narednih 30 godina.

Za senatora je biran ukupno pet puta, a tokom karijere predsedavao je važnim senatskim odborima za trgovinu, obaveštajne poslove i pitanja ratnih veterana.

Iz politike se povukao u januaru 2015. godine, kada je imao 78 godina.

Odbio priliku da nasledi Roberta Kenedija

Jedna od zanimljivijih epizoda iz Rokfelerove političke biografije dogodila se nakon ubistva američkog senatora Roberta F. Kenedija 1968. godine.

Njegov ujak Nelson Rokfeler, tadašnji guverner Njujorka, razmatrao je mogućnost da upravo Džeja imenuje za Kenedijevog naslednika u Senatu.

Međutim, mladi Rokfeler odbio je ponudu.

„Dobio sam poziv od ujaka Nelsona, koji mi je ponudio mesto Bobija Kenedija u Senatu, ali sam odmah odbio“, prisetio se u razgovoru za „Njujork tajms“ 1991. godine.

Umesto brzog ulaska u najviše političke krugove, odlučio je da nastavi da gradi karijeru u Zapadnoj Virdžiniji.

Kritikovao rat u Iraku i zalagao se za prava veterana

Tokom dugogodišnje senatorske karijere Rokfeler je bio jedan od uticajnijih demokrata u američkom Kongresu.

Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, u početku je podržavao američku invaziju na Irak, oslanjajući se na tvrdnje administracije predsednika Džordža Buša o postojanju oružja za masovno uništenje.

Međutim, kasnije je postao jedan od kritičara načina na koji je američka javnost uvedena u rat.

Kao predsedavajući Senatskog odbora za obaveštajne poslove, 2008. godine nadgledao je izradu izveštaja u kojem je ukazano na neutemeljene tvrdnje korišćene kao opravdanje za invaziju.

Posebno se zalagao za prava ratnih veterana i unapređenje zdravstvenih usluga koje su im bile dostupne.

Borio se za zdravstvenu zaštitu miliona Amerikanaca

Jedan od najznačajnijih delova političkog nasleđa Džeja Rokfelera bila je borba za dostupniju zdravstvenu zaštitu.

Zajedno sa senatorom Edvardom Kenedijem podržavao je reformu zdravstvenog sistema koju su početkom devedesetih godina predlagali predsednik Bil Klinton i Hilari Klinton.

Iako taj plan nije usvojen, Rokfeler je nastavio da radi na proširenju zdravstvenog osiguranja.

Godine 1997. bio je jedan od autora zakona kojim je uspostavljen Program zdravstvenog osiguranja dece (CHIP), namenjen milionima dece iz porodica sa niskim prihodima.

Podržao je i zdravstvenu reformu iz 2010. godine, poznatu kao „Obamaker“.

Govoreći o svojim političkim stavovima, jednom prilikom je poručio:

"To me ne čini liberalom. Stalo mi je."

Tragedija u rudniku obeležila njegovu borbu za bezbednost radnika

Posebnu pažnju tokom političke karijere posvećivao je bezbednosti rudara u Zapadnoj Virdžiniji.

Nakon eksplozije u rudniku „Upper Big Branch“ 2010. godine, u kojoj je poginulo 29 rudara, zahtevao je strože kazne za kršenje bezbednosnih propisa.

Reč je o jednoj od najtežih rudarskih nesreća u novijoj američkoj istoriji.

Rokfeler je godinama kritikovao kompanije koje nisu poštovale propise o zaštiti radnika, a 2014. godine pozdravio je podizanje optužnice protiv bivšeg direktora kompanije koja je upravljala rudnikom.

Njegova borba za prava rudara bila je neposredno povezana sa iskustvima koja je stekao još kao mladić, živeći među siromašnim porodicama u Zapadnoj Virdžiniji.

Ogromno porodično bogatstvo i život u politici

Iako je najveći deo javnog života posvetio politici i socijalnim pitanjima, Rokfeler nikada nije skrivao svoje bogatstvo.

Bio je jedan od najimućnijih članova američkog Senata.

Posedovao je raskošnu kuću u Čarlstonu, veliko imanje u Zapadnoj Virdžiniji, vilu u Vašingtonu i ranč u Vajomingu.

Tokom izbornih kampanja trošio je značajna sopstvena sredstva, zbog čega su ga politički protivnici optuživali da novcem pokušava da obezbedi pobedu.

Ipak, njegova politička karijera trajala je gotovo pola veka.

U znak priznanja za doprinos javnoj službi, Univerzitet Zapadne Virdžinije je 2014. godine svoju Školu za javnu politiku i političke nauke nazvao po njemu.

Iza sebe ostavio suprugu, četvoro dece i devetoro unučadi

Džon D. Rokfeler IV oženio se 1967. godine Šeron Persi, ćerkom američkog senatora Čarlsa H. Persija.

Njihovo venčanje privuklo je veliku pažnju američke javnosti i dospelo na naslovnu stranu magazina „Lajf“.

Njegova supruga kasnije je postala direktorka javne televizijske i radio-stanice WETA u Vašingtonu.

Iza sebe je ostavio suprugu, četvoro dece – Džona D. Rokfelera V, Valeri, Čarlsa i Džastina – kao i devetoro unučadi.

Smrću Džeja Rokfelera završena je višedecenijska politička karijera jednog od najpoznatijih naslednika američke milijarderske dinastije, koji je uprkos porodičnom bogatstvu veliki deo života posvetio javnoj službi i socijalnim pitanjima.