Ruski recept za kineski desant: Mogu li padobranci zauzeti Tajvan?

Kineski lider Si Đinping tvrdi da teži „mirnom ponovnom ujedinjenju“ sa Tajvanom, u kojem bi se Tajvan pod pritiskom potčinio aranžmanu „jedna zemlja, dva sistema“ po uzoru na Hong Kong, prihvatajući da je deo Kine u zamenu za pravo da autonomno upravlja svojim poslovima.

Peking bi tada vremenom mogao da nagriza autonomiju Tajvana kroz postepenu prisilu (kao što je to uradio Hong Kongu), na kraju preuzimajući kontrolu nad bazom za proizvodnju poluprovodnika na Tajvanu.

Krajnji rok koji je Si odredio za postizanje ovog simboličnog „ponovnog ujedinjenja“ je 2049. godina, isti rok koji je postavljen za postizanje „nacionalnog podmlađivanja“, njegovog šireg istorijskog projekta. Za Sija su ova dva cilja povezana. Nacionalno podmlađivanje znači uspostavljanje potpune kineske nadmoći: ekonomsku modernizaciju, tehnološku samodovoljnost, nesmetanu vojnu dominaciju i mnogo više. Tajvan je kamen temeljac u luku nacionalnog podmlađivanja. Ali loše izveden potez protiv Tajvana mogao bi da dovede ceo projekat u opasnost. Kao rezultat toga, Si je delovao metodično, težeći da testira odlučnost SAD i potkopa moral Tajvana uz postepeno redefinisanje statusa kvo.

Sijeva kampanja za pokoravanje Tajvana već je napor čitave vlade koji integriše svaki alat kineske nacionalne moći.
Lovci Narodnooslobodilačke vojske neprestano ulaze u tajvansku zonu identifikacije protivvazdušne odbrane.

Bespilotne letelice dugog dometa kruže oko ostrva. Kineski sudovi zahtevaju od trećih zemalja da deportuju tajvanske državljane u Kinu kako bi se suočili sa optužbama. Odeljenje za rad Ujedinjenog fronta sprovodi operacije dezinformisanja i vrbuje agente unutar tajvanskog bezbednosnog aparata, piše Foreign Affairs.

Ovi i drugi napori u „sivoj zoni“ postepeno postavljaju temelje za čitav niz poteza protiv Tajvana, uključujući karantin, u kojem Peking polaže pravo da kontroliše ko i šta dolazi i odlazi sa Tajvana bez prekidanja lanaca snabdevanja ili izazivanja ekonomskog šoka, kao i ekstremnije mere za fizičko ograničavanje tajvanske trgovine. Vežbe kineske vojske pod nazivom „Misija pravde 2025“ u decembru 2025. godine, na primer, simulirale su blokadu glavnih lučkih gradova Tajvana sa 14 brodova obalske straže i 18 ratnih brodova. Zone vežbi su se preklapale sa teritorijalnim vodama Tajvana i protezale skoro čitavom dužinom Tajvanskog moreuza. Nedeljama kasnije, Kina je mobilisala hiljade ribarskih čamaca u plutajuće barijere duge preko 200 milja u Istočnom kineskom moru, u formacijama toliko gustim da su teretni brodovi morali da cik-cak vijugaju kroz njih. Ove vežbe su demonstrirale impresivnu komandu i kontrolu nad nominalno civilnim plovilima koja bi mogla podržati karantin ili delimičnu ili potpunu blokadu.

Si ima i druge opcije u sivoj zoni. Kina bi mogla upadljivo da se mobiliše za amfibijsku invaziju, premeštajući mobilne rakete i civilne mega-trajekte, šaljući podmornice naoružane nuklearnim oružjem i stacionirajući amfibijske jedinice PLA pod maskom rutinske „vežbe“, kao što su ruske snage uradile kada su se masovno okupile na ukrajinskoj granici u jesen 2021. godine. To bi stavilo Tajvan pod ogroman psihološki pritisak. A ako bi Si procenio da je odgovor SAD i saveznika slab, mogao bi da pokrene kinetički prvi udar uz malo prethodnog upozorenja.

U krizi u sivoj zoni, zapadne zemlje se takođe mogu suočiti sa mučnim pitanjem da li da evakuišu strane civile. Na Tajvanu se u svakom trenutku nalazi približno 11.000 Amerikanaca, 16.000 Japanaca i skoro milion drugih stranih državljana. Vašington bi pokušavao da uradi četiri kontradiktorne stvari istovremeno: skloni Amerikance sa puta opasnosti, uveri Tajvan da ne treba da kapitulira, uveri finansijska tržišta da ne paniče i upozori Peking da ne ide dalje.

Za razliku od Ukrajine, gde su milioni mogli da pobegnu kopnenim putem u susedne zemlje, ostrvska geografija Tajvana čini vazdušnu evakuaciju jedinom opcijom. Masovna vazdušna evakuacija učinila bi da evakuacije iz Sajgona ili Kabula izgledaju brzo i uredno. Stotine hiljada državljana Tajvana pokušavalo bi da ode istovremeno, nadmećući se sa strancima za ograničen broj mesta na odlaznim letovima. Čak i ako bi komercijalni prevoznici radili normalno, i dalje bi bilo potrebno najmanje nedelju dana da se evakuišu svi strani državljani, a verovatno i više od mesec dana.

S druge strane, u svetlu sukoba na Bliskom istoku pojedini analitičari strahuju da bi Kina celu situaciju mogla da iskoristi u svoju korist i da završi ono što je odavno započela - ujedinjenje sa Tajvanom.

Tokom sukoba sa Iranom, SAD su potrošile milijarde dolara na projektile, premestile su ekspedicionu jedinicu marinaca iz Japana i povukle 48 presretača THAAD sa Korejskog poluostrva. Popunjavanje inventara municije će svakako zahtevati vreme i novac, kao i ponovno raspoređivanje oružanih sistema nazad u Južnu Koreju.

Prepoznajući da će Sjedinjene Države posedovati manje kapaciteta u Indo-Pacifiku tokom narednih meseci, pojedini komentatori su izrazili zabrinutost da bi Kina ovo mogla videti kao pogodan trenutak za ujedinjenje sa Tajvanom. Ta mogućnost je izazvala uzbunu među nekim tajvanskim bezbednosnim zvaničnicima, pri čemu je jedan od njih izjavio da je „ovo trenutak u kojem će Kina vršiti uticaj“.

Dosadašnji dokazi pokazuju da je Kina, iako je počela da primenjuje određene mere, pre svega kampanje ubeđivanja, izbegla vojnu eskalaciju u Tajvanskom moreuzu – i verovatno ostaje odvraćena od toga. Ipak, sukob može stvoriti prilike za Peking da pojača taktike prisile koje su na ivici rata, kako bi testirao nove granice i uspostavio novi status kvo.
Tajpej i Vašington treba da procene kako sukob može oblikovati puteve Pekinga ka ujedinjenju. Putanja i konačni ishod rata u Iranu ne samo da će uticati na izglede za uspešnu invaziju na Tajvan, već će uticati i na efikasnu primenu mera koje su ispod praga rata, uključujući ubeđivanje, prisilu i ograničene kinetičke operacije.

Ipak, invazija u bliskoj budućnosti čini se na kraju malo verovatnom, jer za Peking postoje tri značajna rizika. Prvo, sposobnost Kine da silom zauzme Tajvan ostaje pod znakom pitanja. Od 2022. godine, Si je smenio više od 100 visokorangiranih zvaničnika i uklonio oficire u svim vidovima i regionalnim komandama PLA. I komandant i zamenik komandanta Istočne komande PLA, koja nadgleda Tajvanski moreuz, smenjeni su 2025. godine. Trenutno je popunjeno samo 21 odsto ključnih liderskih pozicija u PLA.

Izveštaj Ministarstva odbrane o kineskoj vojnoj moći za 2025. godinu procenio je da te smene „vrlo verovatno nose rizik od kratkoročnih poremećaja u operativnoj efikasnosti PLA“. Zaista, smene visokih operativnih komandanata negativno su uticale na sposobnost PLA da koordinira velike, višedomenske vežbe. Vežbe u Tajvanskom moreuzu zahtevale su duže periode planiranja i deluju manje organizovano nego one održane pre smena. Sa narušenom komandnom strukturom, sposobnost PLA da postigne „stratešku odlučujuću pobedu“ koju Si vizionira deluje malo verovatna, piše The Diplomat.

Drugo, Trampova administracija je pokazala veći apetit za kinetičku akciju od svojih prethodnika. Spremnost Vašingtona da brani Tajvan – i percepcija Pekinga o tome – ostaje odlučujući faktor u kalkulaciji Kine. Rat u Iranu pokazuje Trampovu spremnost da upotrebi vojnu silu radi očuvanja „mira kroz snagu“. To komplikuje Sijeve proračune, koji su godinama pažljivo balansirali između asertivnosti i uzdržanosti. Uznemiravanje filipinskih ribarskih brodova od strane Pekinga u Južnom kineskom moru, na primer, ima za cilj zastrašivanje, ali se zaustavlja pre upotrebe smrtonosne sile. Si je bio pažljiv da spreči da tenzije izmaknu kontroli. Trampova nepredvidljivost i spremnost na kinetičke operacije mogu pretvoriti Tajvan u hazardersku igru sa visokim ulozima koju Si ne može sebi da priušti.

Konačno, rat u Iranu služi kao oštar podsetnik na nedostatak borbenog iskustva PLA. Nedavne operacije SAD – uključujući misiju u Venecueli u kojoj je zarobljen predsednik Nikolas Maduro i prethodne udare na iranska nuklearna postrojenja – demonstrirale su umeće američke vojne moći, pokazujući izuzetnu koordinaciju, ubojitost i vatrenu moć. Sukob u Iranu do sada je obeležen impresivnim operacijama integrisanim sa veštačkom inteligencijom, visokorizičnim izvlačenjem oborenog američkog pilota i sposobnošću izvođenja dubokih udara na utvrđene ciljeve.

Nasuprot tome, PLA nije vodila veliki, dugotrajni konvencionalni sukob od 1979. godine, zbog čega je većina trupa bez pravog borbenog iskustva. Iskustva mornarice PLA u stvarnom svetu ostaju ograničena na male ekspedicione operacije poput antipiratskih misija u Adenskom zalivu. Visoki zvaničnici PLA nazvali su ovaj nedostatak „mirovnom bolešću“. Nasuprot borbeno prekaljenim snagama Sjedinjenih Država, nedostatak pravog borbenog iskustva PLA mogao bi naterati Sija da zastane.

Ali ne smemo a da i pored svega ne analiziramo vojni aspekt moguće kineske invazije. Postoje izveštaji koji govore u prilog tome da bi amfibijska operacija velikih razmera predstavljala visok rizik, jer su mesta pogodna za desantne brodove, koji bi dopremili trupe i opremu na kopno, ograničena nagibom i nosivošću plaža. Zauzimanje aerodroma moglo bi omogućiti dotok trupa vazdušnim putem, ali kao što je Rusija otkrila tokom invazije na Ukrajinu, piste se mogu vrlo brzo onesposobiti. Zbog toga je PLA željna da identifikuje načine za diversifikaciju metoda i lokacija na kojima može prebaciti jedinice na Tajvan.

Iako se oblasti u kojima Rusija nadmašuje Kinu u vojnim sposobnostima smanjuju, Rusija poseduje praktično iskustvo i kapacitete za vazdušni manevar koji Kini nedostaju. Prema ugovorima i prepisci do kojih je došla haktivistička grupa „Crni mesec“, Rusija je 2023. godine pristala da snabde PLA kompletnim setom naoružanja i opreme za opremanje jednog vazdušno-desantnog bataljona, kao i drugom specijalnom opremom neophodnom za vazdušnu infiltraciju specijalnih snaga, uz pun ciklus obuke operatera i tehničkog osoblja za korišćenje ove opreme.

Pored toga, Rusija prenosi tehnologije koje će Kini omogućiti da poveća proizvodnju sličnog oružja i vojne opreme kroz lokalizaciju i modernizaciju. Približno 800 stranica ugovora i pratećih materijala deluju autentično, a detalji iz dokumenata su nezavisno potvrđeni. Međutim, postoji i mogućnost da su delovi dokumenata izmenjeni ili izostavljeni.
Ruska ponuda predviđa prodaju sledećeg naoružanja:

U ugovorima se navodi da sva oklopna vozila moraju biti opremljena kineskim komunikacionim i komandno-kontrolnim sistemima, uz proveru njihove elektromagnetne kompatibilnosti sa ruskom elektronskom opremom. Sporazumi takođe zahtevaju od Rusije da obuči bataljon kineskih padobranaca za upotrebu ove opreme, piše The Royal United Services Institute.

Operativni izazov za Narodnooslobodilačku vojsku u zauzimanju Tajvana jeste uspešno iskrcavanje dovoljnog broja trupa i opreme kako bi se uspostavilo uporište i dalje razvila ofanziva. Plaže pogodne za iskrcavanje su ograničene, poznate i rasute. Aerodromi i luke mogli bi biti ključni za dalji dotok snaga, ali bi njihovo onesposobljavanje verovatno bio prioritet tajvanskih odbrambenih snaga.

Ako bi vazduhoplovstvo PLA uspelo da potisne tajvansku protivvazdušnu odbranu, vazdušni manevar bi mogao postati najbrži način za prebacivanje borbene moći na ostrvo. Helikopteri pružaju fleksibilnost, ali laka pešadija bez adekvatne podrške teško bi održala osvojene pozicije protiv mehanizovanih snaga. Zbog toga bi vazdušno-desantna oklopna vozila mogla značajno povećati borbenu sposobnost jedinica na terenu.

Takođe, eventualni sukob oko Tajvana mogao bi se proširiti na širi region Južnog kineskog mora, što bi zahtevalo dodatnu projekciju vojne moći izvan samog ostrva. Vazdušno-desantne snage mogle bi imati ključnu ulogu u zauzimanju strateških tačaka i infrastrukture.

Na kraju, treba naglasiti da je Si tokom svoje vladavine pokazivao određenu uzdržanost. Mogućnost odvraćanja i dalje postoji, ukoliko međunarodna zajednica uspe da održi balans snaga i pruži dovoljno razloga za izbegavanje sukoba. Stabilnost u regionu zavisiće od pravovremene pripreme i spremnosti za upravljanje krizama, a ne samo od vojne moći.

Srbija Danas