Evropa u strahu od pobede Marin Le Pen: Odlazak Makrona otvara put većem jačanju desnice

Ovo u svom autorskom tekstu za Gardijan piše Pol Tejlor, viši gostujući saradnik u Centru za evropsku politiku.

“Više od godinu dana pre nego što Francuzi budu birali naslednika Emanuela Makrona, mogućnost desničarske populističke vlade u Francuskoj, predvođene Marin Le Pen ili njenim štićenikom Žordanom Bardelom, drži budnim kreatore politike u Briselu, Berlinu i Kijevu. Dok evropski lideri posmatraju Makrona sa poštovanjem (i povremenom iritacijom) kao iskusnog kolegu, oni sa rastućom strepnjom gledaju preko njegovog ramena kako bi videli ko bi mogao da ga nasledi u maju 2027. i kakve bi to probleme moglo doneti bloku, NATO-u i Ukrajini”, piše Tejlor.

Prema njegovim rečima, to podstiče neke evropske partnere da ubrzaju pregovore sa Parizom – o nuklearnom odvraćanju ili sledećem dugoročnom budžetu EU – u nadi da će zacementirati sporazume koje će budući predsednik teško moći da poništi.

Na primer, osam evropskih partnera, uključujući nuklearno naoružano Ujedinjeno Kraljevstvo i sedam nenuklearnih država, započelo je razgovore o ulasku pod francusko „istureno nuklearno odvraćanje“. Oni će se pridružiti francuskim nuklearnim vežbama i zajedno raditi na svemirskim sistemima za rano upozoravanje, vazdušnoj i raketnoj odbrani i konvencionalnim projektilima dugog dometa. Dok je Iran pod bombardovanjem, a Bliski istok u plamenu, ovo je takođe zaštita od nepredvidivog predsednikovanja Donalda Trampa i strateškog zaokreta SAD od Evrope, što je povećalo neizvesnost u pogledu posvećenosti Vašingtona održavanju nuklearnog kišobrana nad kontinentom”, piše Tejlor.

On podseća da nemački kancelar Fridrih Merc planira da preduzme konkretne korake sa Francuskom pre kraja ove godine, uključujući stvaranje upravljačke grupe za nuklearnu strategiju i nemačko konvencionalno učešće u francuskim nuklearnim vežbama.

“To bi bio ogroman skok za zemlju koja se decenijama oslanjala isključivo na američku nuklearnu zaštitu. Berlin i drugi traže ‘drugu polisu osiguranja’. Ipak, neki evropski lideri se istovremeno dodvoravaju alternativnim saveznicima unutar EU – poput Mercove cvetajuće saradnje sa italijanskom premijerkom Đorđom Meloni – ili razmatraju druga rezervna rešenja u slučaju da se više ne budu mogli osloniti na Pariz. Pojedini nordijski političari i intelektualci razmišljaju o potrebi za ‘nordijskom nuklearnom bombom’, a slično se govori i o nuklearnom samopouzdanju u Poljskoj”, piše Tejlor.

Ova panika, prema njegovim rečima, ima smisla s obzirom na širi politički kontekst. Na kraju krajeva, napominje on, tvrdodesničarska partija Nacionalno okupljanje, koju predvodi Le Penova i koja je favorit za pobedu na sledećim predsedničkim izborima, insistira na tome da je francusko nuklearno odvraćanje strogo nacionalno i da nije za deljenje sa drugima.

 - Štaviše, ta partija je protiv slobodne trgovine, zalaže se za trgovinske barijere i granične kontrole čak i unutar Evropske unije i oštro se protivi bilo kakvom daljem proširenju bloka od 27 nacija. To je jedan od razloga zašto Volodimir Zelenski i najsnažnije pristalice Ukrajine u EU toliko snažno forsiraju ulazak Kijeva u blok 2027. godine – čak i bez punih prava i benefita – kako bi ‘prošli ispod žice’ pre potencijalne blokade iz Pariza koji bi vodili Le Penova ili Bardela. Prema francuskom ustavu, proširenje EU podleže odobrenju na referendumu, osim ako ga ne podrži tropetinska većina u oba doma parlamenta, što je malo verovatno pod trenutnim uslovima”, piše Tejlor.

Kod kuće, ističe on, Makron je ušao u “zonu sumraka“ sve veće političke irelevantnosti, nedostaje mu parlamentarna većina i sputan je teretom duga koji mu uskraćuje fiskalni prostor za sprovođenje smelih reči o izgradnji evropske strateške autonomije ili pružanju masovne podrške Ukrajini.

“Kada je početkom ove nedelje najavio revolucionarnu promenu nuklearne politike dizajniranu da zaštiti evropske partnere, jedno pitanje je ostalo bez odgovora: ko će platiti planirano povećanje broja francuskih nuklearnih glava?”, piše Tejlor i dodaje:

“Onemogućen da traži reizbor nakon dva petogodišnja mandata, predsednik je prvi počeo da se osigurava od rizika da evroskeptični RN sledećeg proleća ‘počisti’ Jelisejsku palatu. Kao osiguranje, Makron je počeo da postavlja lojaliste na ključne pozicije i planira još imenovanja koja će zadržati proevropske ‘odrasle osobe u prostoriji’ dugo nakon završetka njegovog mandata”, piše Tejlor.

Tako je Makron “ugurao“ svoju mladu centrističku ministarku budžeta Ameli de Monšalan (40) na čelo Državne revizorske institucije, posao sa kojeg je nemoguće biti smenjen, podseća Tejlor, i koji bi teorijski mogla obavljati skoro 30 godina do obavezne penzije.

“Njen uspon znači da će ona donositi sud o budžetu sa visokim deficitom koji je manjinska vlada upravo progurala kroz blokirani parlament. Makron je njenog prethodnika, bivšeg socijalističkog ministra finansija Pjera Moskovisija, poslao da popuni mesto Francuske u Evropskom revizorskom sudu. Akcija postavljanja kadrova proteže se i na Evropsku centralnu banku i Banku Francuske. Izveštava se da predsednica ECB-a Kristin Lagard planira da se povuče pre isteka mandata u oktobru 2027, što Makronu daje vreme da imenuje sledećeg francuskog člana izvršnog odbora banke na osam godina”, piše Tejlor.

“On metodično postavlja zaštitne ograde“, citira Tejlor visoko pozicioniranog pristalicu predsednika. „Svi odlazeći predsednici nagrađivali su ključne saradnike unosnim poslovima, ali ovaj put je drugačije zbog rizika koji su pred nama.“

Kada govorimo o odlasku sadašnjeg predsednika Francuske iz politike, ne možemo zanemariti i ličnu priču bračnog para Makron, koja već počinje da zvuči kao priča para koji sumira život nakon vlasti.

U neobično ličnim izjavama krajem aprila, i predsednik Emanuel Makron i prva dama Brižit Makron javno su se osvrnuli na danak koji je uzelo njihovo vreme u Jelisejskoj palati, mešajući političke poruke sa ličnim razmišljanjima o tome koliko ih je koštala decenija na čelu francuske države.