SLUČAJNOST ILI NE? VELIKE EPIDEMIJE U SVETU SE JAVLJAJU NA SVAKIH 100 GODINA: Evo kakve pošasti su zadesile svet 1720, 1820, 1920 (VIDEO)

Krajem 2019. i početkom 2020. godine novi, opasni virus krenuo je iz kineskog grada Vuhana se širi svetom, a do sada je stigao u više od 100 zemalja.

COVID-19 izmenio je svakodnevnicu ljudi širom sveta, a najgore je u Kini, Italiji, Iranu i Južnoj Koreji.

Iako je izuzetno teško kontrolisati epidemiju, ipak danas, u 21. veku, imamo dosta tehnologija koje će stručnjacima olakšati zaustavljanje daljeg širenja virusa.

Ovo nije prvi put da se nad čovečanstvom nadvila tamna senka globalne pandemije - bilo ih je dosta, i bile su daleko smrtonosnije.

Ono što je jako zanimljivo je da su se neke od najgorih epidemija u "modernoj" istoriji dešavale baš u razmaku od 100 godina.

Neverovatna istorijska slučajnost tako je u 18. veku donela kugu, u 19. koleru, u 20. španski grip, a u 21. veku koronavirus.

1720 - Epidemija kuge

Marsejska velika kuga bila je poslednja od značajnih evropskih epidemija bubonske kuge. Stigavši u Marsej u Francuskoj 1720. godine, bolest je ubila ukupno 100.000 ljudi: 50.000 u gradu tokom naredne dve godine i još 50.000 severno u okolnim provincijama i gradovima.

Uprkos velikom broju smrtnih slučajeva, grad se brzo oporavio od epidemije kuge. Ekonomskoj aktivnosti je trebalo samo nekoliko godina da se oporavi, jer se trgovina proširila na Zapadnu Indiju i Latinsku Ameriku. Do 1765. godine, rastuća populacija bila je na nivou pre 1720. godine. 

1720. bolest je stigla u marsejsku luku iz Levanta na trgovačkom brodu Grand-Saint-Antoine. Brod je krenuo iz Sidona u Libanu, prethodno je posetio Smirnu, Tripoli i Kipar opustošen kugom.

Turski putnik prvi je zaražen i ubrzo je umro, a sledilo je nekoliko članova posade i brodski hirurg. Brodu je odbijen ulaz u luku Livorno.

Nekoliko dana kasnije, u gradu je izbila bolest. Bolnice su brzo bile preplavljene stanovništvom, a stanovnici su panično terali bolesnike iz svojih domova i izvan grada. Masovne grobnice su iskopane, ali su brzo popunjene. Na kraju je broj mrtvih nadvladao broj grobova, sve dok hiljade leševa nije ležalo raštrkano po gradu.

Pokušaji da se zaustavi širenje kuge uključivali su akt Parlementa iz Aksa koji je odredio smrtnu kaznu za bilo kakvu komunikaciju između Marseja i ostatka Provanse. Da bi se osigurala ova razdvojenost, oko grada je postavljen zid kuge ili mur de la peste. Zid je izgrađen od suvog kamena, visine 2 m i debljine 70 cm, sa stražarskim stubovima . Ostaci zida se i dalje mogu videti u različitim delovima visoravni Vaucluse. Tokom dvogodišnjeg perioda, umrlo je 50 000 od ukupno 90.000 stanovnika Marseja.

1820 - Epidemija kolere

Prva pandemija kolere (1817–24), poznata i kao prva azijska pandemija kolere ili azijska kolera, počela je u blizini grada Kalkute i proširila se širom jugoistočne Azije do Bliskog Istoka, Istočne Afrike i Sredozemne obale.

Dok se kolera ranije mnogo puta širila Indijom, ova epidemija je otišla dalje; stigla je do Kine i Sredozemnog mora pre nego što je opao broj slučajeva. Stotine hiljada ljudi umrlo je kao rezultat ove pandemije, uključujući mnoge britanske vojnike, što je privuklo evropsku pažnju.

Kolera je bila endemska bolest za donji tok reke Gang. U vreme religijskih festivala, hodočasnici su tamo često dobijali bolest i prenosili je u druge delove Indije, gde bi se ona proširila, a zatim nestala. Prva pandemija kolere počela je 1817. godine u gradu Jesore. Brzo se proširila van delte Ganga.

U martu 1820. bolest je identifikovana u Siamu, u maju 1820. godine proširila se sve do Bangkoka i Manile, u proleće 1821. dostigla je Javu, Oman i Anhai u Kini; 1822. pronađena je u Japanu, Persijskom zaljevu, Bagdadu, Siriji i Transkaukaku; a 1823. kolera je dostigla i Astrahan, Zanzibar i Mauricijus.

1824. prenos bolesti se završio. Neki istraživači veruju da je to moglo biti posledica hladne zime 1823–24, koja bi ubila bakterije u vodosnabdevanju.

Veruje se da je kretanje britanske vojske i mornarice doprinelo rasponu pandemije. Hinduistički hodočasnici nosili su koleru u potkontinentu, kao što se već mnogo puta ranije događalo, ali britanske trupe su je prebacile preko kopna u Nepal i Avganistan. Mornarica i trgovački brodovi prevozili su ljude s tom bolešću na obale Indijskog okeana, od Afrike do Indonezije, a severno u Kinu i Japan.

Ukupan broj smrtnih slučajeva od epidemije ostaje nepoznat. Na primer, neki procenjuju da je u Bangkoku možda došlo do 30.000 smrti od ove bolesti.

1920 - Španska groznica

Strašna pandemija španske groznice jedna je od najgorih u istoriji čovečanstva. To je prva od dve pandemije koja uključuje virus gripe H1N1, a druga je svinjski grip 2009. godine.

Zarazilo se 500 miliona ljudi širom sveta, ili oko 27% tadašnje svetske populacije, između 1,8 i 1,9 milijardi, uključujući ljude na izolovanim ostrvima Tihog okeana i na Arktiku. Procenjuje se da je broj smrtnih slučajeva iznosio od 17 miliona do 50 miliona, a moguće i do 100 miliona, što je čini jednom od najsmrtonosnijih epidemija u ljudskoj istoriji.

Istorijski i epidemiološki podaci nisu dovoljni da se sa sigurnošću identifikuje geografsko poreklo pandemije. Većina epidemija gripa nesrazmerno ubija vrlo mlade i vrlo stare, s većom stopom preživljavanja za one koji su u u sredini, ali pandemija španskog gripa rezultirala je višom stopom smrtnosti mladih od očekivane.

Da bi održali moral, cenzori za vreme rata umanjili su izveštaje o bolesti i smrtnosti u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Mogli da izveštavaju o efektima epidemije samo u neutralnoj Španiji (poput teške bolesti kralja Alfonsa.) Te priče stvorile su lažni utisak o Španiji kao posebno teško pogođenoj zemlji, što je dalo i nadimak pandemiji - "španska groznica".

Kada zaražena osoba kihne ili kašlje, više od pola miliona čestica virusa može se proširiti na one u blizini. Bliski kontakti i stalna kretanja trupa Prvog svetskog rata ubrzali su pandemiju, a verovatno i povećali prenošenje i mutaciju.

Rat je takođe mogao da poveća smrtnost virusa. Neki nagađaju da je imunološki sistem vojnika oslabio pothranjenošću, kao i stresom zbog borbi i hemijskih napada, povećavajući njihovu podložnost zarazi.

Veliki faktor globalne pojave ovog gripa bila su povećana putovanja. Savremeni transportni sistemi olakšali su vojnicima, mornarima i civilnim putnicima širenje bolesti. 

Ovaj grip je ubio više ljudi za 24 nedelje nego što je HIV/AIDS-a ubio u 24 godine.

Drugi talas pandemije 1918. godine bio je mnogo smrtonosniji od prvog. Prvi talas je ličio na tipične epidemije gripa; oni koji su u najvećem riziku bili su bolesni i stariji, dok su se mlađi, zdraviji ljudi oporavili lako.

Do avgusta, kada je započeo drugi talas u Francuskoj, Sijera Leoneu i Sjedinjenim Državama, virus je mutirao u mnogo smrtonosniji oblik. Oktobar 1918. bio je najsmrtonosniji mesec u celoj pandemiji. U drugom talasu stradali su mladi, i posebno trudnice.

Nakon što je krajem 1918. pogodio smrtonosni drugi talas, novi slučajevi su naglo opali .Na primer, u Filadelfiji, 4.597 ljudi je umrlo u nedelju koja se završila 16. oktobra, ali do 11. novembra, grip je gotovo nestao iz grada.

Jedno od objašnjenja za brz pad smrtnosti od bolesti je da su lekari bili bolji u prevenciji i lečenju pneumonije koja se razvila nakon što su žrtve zarazile virusom, ali Džon Bari je u svojoj knjizi izjavio da istraživači nisu pronašli dokaze koji bi to podržali. 

Druga teorija tvrdi da je virus iz 1918. godine izuzetno brzo mutirao na manje smrtonosni soj. Ovo je uobičajena pojava kod virusa gripa: postoji tendencija da patogeni virusi s vremenom postanu manje smrtonosni, jer domaćini opasnijih sojeva brže odumiru.