Šta nakon rata? Postoji nekoliko scenarija za Iran: Od režima kao u Severnoj Koreji do situacije nalik Sudanu

Ovaj rat je počeo iznenađujućim scenama: kada su prve bombe pale na Iran 28. februara, ljudi u Teheranu su stajali na krovovima svojih kuća i navijali. Ovo nije nužno reakcija koju bi se očekivalo kada zakleti neprijatelji vlade, SAD i Izrael, započnu rat koji je barem kontroverzan po međunarodnom pravu. Međutim, mnogi Iranci su spremni da prihvate civilne žrtve i ratnu štetu ako to znači okončanje omraženog teokratskog režima. Iako SAD daju kontradiktorne izjave o ciljevima rata, „promena režima“ je i dalje u vazduhu kao jedan od glavnih ciljeva, piše DW.

Američki predsednik Donald Tramp direktno je pozvao ljude koji su učestvovali u brutalno ugušenim masovnim protestima u januaru da preuzmu vlast. „Ovo bi mogla biti jedina šansa za generacije.“ Samo nekoliko sati kasnije, objavljeno je ubistvo vrhovnog vođe Alija Hamneija. Međutim, iranski režim je i dalje potpuno funkcionalan čak i nakon takvog odsecanja glave – i stoga je i dalje potpuno otvoreno pitanje da li će SAD i Izrael ostvariti svoje ratne ciljeve. Koji su scenariji mogući za Iran u posleratnom periodu? Nakon Hamneijeve smrti, SAD bi već mogle biti zadovoljne imenovanjem naslednika po sopstvenom izboru. Sam Tramp je za Njujork tajms rekao da ima na umu „tri veoma dobre opcije“, koje tada nije želeo da precizira. Promena na vrhu, bez promene strukture sistema – to je model po kojem je već sprovedena američka operacija u Venecueli. Početkom januara, specijalne snage su tamo otele tadašnjeg vladara Nikolasa Madura i sklopile politički dogovor sa njegovom bivšom zamenicom, Delsi Rodrigez. „Ono što smo uradili u Venecueli je savršen scenario“, rekao je Tramp u vezi sa Iranom.

Iranski stručnjak Kornelijus Adebar iz Nemačkog društva za spoljnu politiku rekao je za nemački javni servis ARD da bi Iran mogao da iskoristi potragu za naslednikom kako bi izgradio novo vođstvo zasnovano na snazi Revolucionarne garde i ponudio Amerikancima novi odnos. „To je taj scenario sličan Venecueli. Samo se vrh menja, a na kraju se menja mnogo manje nego što su se ljudi prvobitno nadali.“ Međutim, nije jasno da li SAD zaista favorizuju ovaj scenario: u istom intervjuu za „Njujork tajms“, Tramp je takođe ponovio mogućnost da se iransko stanovništvo pobuni i zahteva sveobuhvatniju promenu sistema.

Prema rečima Pejmana Asadzadea iz Belfer centra američke Harvard Kenedi škole, pad režima je takođe moguća posledica rata. U kratkoj onlajn analizi, on navodi „rekalibrisani kontinuitet“ kao drugu opciju: to bi se dogodilo ako bi takozvani Savet stručnjaka izabrao pragmatičara za Hameneijevog naslednika.

- Domaći politički prioriteti bili bi ekonomska rekonstrukcija, stabilizacija i političke reforme, dok bi se spoljna politika okrenula deeskalaciji. Ova varijanta se verovatno takođe uklapa u gore pomenuti venecuelanski scenario. 

- Pragmatični pravac posleratnog rukovodstva u Teheranu imao bi svrhu deeskalacije prema SAD i time omogućio ekonomsko olakšanje u korist miliona Iranaca, smatra Burdžu Ozčelik, stručnjak za Bliski istok u britanskom bezbednosnom tink-tenku RUSI. „Ovo bi moglo da otvori put stabilnijoj i preko potrebnoj fazi oporavka“, rekao je Ozčelik za DW.

Asadzade kao treću mogućnost opisuje scenario prema kojem bi se postojeći sistem okupio oko konzervativnijeg tvrdolinijaša i još više ojačao trenutnu ideologiju. Julijan Borger, dopisnik britanskog „Gardijana“, izražava svoj strah u ovom kontekstu: „Nakon ponovljenih napada, preživeli članovi rukovodstva mogli bi da zaključe da je atomska bomba jedina garancija opstanka. Mogli bi još oštrije da potisnu opoziciju, a režim bi sve više postajao kao Severna Koreja: izolovan, paranoičan i naoružan nuklearnim oružjem.“

Dve nedelje pre rata, paralelno sa Minhenskom bezbednosnom konferencijom, oko 250.000 iranskih prognanika i drugih demonstranata poslalo je konkretan signal o tome šta bi moglo doći posle režima mula: u prvi plan su stavili Rezu Pahlavija, sina šaha koji je svrgnut tokom Islamske revolucije 1979. godine. On je više puta isticao da ne teži povratku monarhije, već demokratizaciji Irana.

Pahlavi nije neosporen, ali je dobio mnogo pažnje tokom protesta protiv režima u januaru - verovatno i zato što je režim zatvorio ili na drugi način ućutkao mnoge druge opozicione ličnosti. „Pahlavi je izradio ozbiljne planove o tome kako bi se tranzicija mogla organizovati“, pišu Mark Dubovic i Ben Koen iz američke Fondacije za odbranu demokratija (FDD). „Ali planiranje nije moć.“ Jer nema sigurnosti o tome ko bi vladao Iranom nakon pada režima. „Iran takođe nije monolit, već mozaik – Azerbejdžanaca, Kurda, Arapa, Beludža i drugih etničkih grupa“, pišu stručnjaci FDD-a.

Uoči Islamske revolucije 1979. godine, vojska je ubrzala slabljenje šahove vlasti kada je u februaru objavila da neće pucati na njegove protivnike. Novo rukovodstvo je potom u maju osnovalo Revolucionarnu gardu kako bi osiguralo njenu moć. Do danas, vojska („Arteš“) i Revolucionarna garda (IRGC) postoje paralelno - pri čemu većina analitičara sada pripisuje znatno veću moć Revolucionarnoj gardi. Pored sopstvene kopnene vojske, vazduhoplovstva, mornarice i obaveštajne službe, ona takođe ima uticajna i profitabilna preduzeća.

Evropska unija je označila IRGC kao terorističku organizaciju nakon njenog učešća u suzbijanju protesta u januaru. U prvim danima rata, Tramp je pozvao vojsku, Revolucionarnu gardu i policiju da polože oružje. Međutim, prema rečima stručnjaka, za sada nema znakova rasipništva. Burdža Ozčelik smatra da je moguće da bi Revolucionarna garda mogla sve više da se suočava sa unutrašnjim političkim otporom protiv svog elitnog sistema pokroviteljstva. „Ovo bi se moglo manifestovati u oštrijim institucionalnim podelama. Jedna mogućnost je rastući raskol između Revolucionarne garde i konvencionalne vojske, pri čemu bi Arteš mogao biti doživljen kao 'reformisano' lice obnovljenog iranskog patriotizma i funkcionalne države“, prema mišljenju stručnjaka iz RUSI-ja.

Dakle, barem teoretski, zamisliv je scenario u kojem bi vojska i Revolucionarna garda mogle da završe u različitim političkim taborima. Tada se ne bi isključio ni građanski rat, koji u Sudanu traje skoro tri godine. A već pomenuta etnička raznolikost Irana mogla bi postati opasna po unutrašnju bezbednost ako razne separatističke grupe pokušaju da iskoriste vakuum moći u svoju korist. Samo nedelju dana pre početka rata, pet kurdskih organizacija ujedinilo se u jedinstveni front protiv režima. Takođe odbacuju Rezu Pahlavija kao prelaznu figuru. Primer za to: u svakom slučaju, političko restrukturiranje u Iranu biće složeno.