Helikopteri i avioni nadleću Grenland, za samo 24 sata SAD će uspostaviti kontrolu: Piste ugašene, komunikacije presečene - scenario koji Vašington ima u fioci

Na svetskoj mapi, Grenland izgleda kao ogroman beli klin zaglavljen između Severne Amerike i Evrope. Za većinu ljudi to je udaljeni ledeni pokrivač na ivici mašte, za strateške planere u Vašingtonu to je sada centar nove severne geopolitike. Ko god kontroliše ovo ostrvo drži kapiju između Atlantika i Arktika, između ruskih baza na Kola (poluostrvo na krajnjem severu Rusije) i američkih gradova na istočnoj obali. U vreme kada se ledeni pokrivač topi, a i politički poredak, Grenland prestaje da bude periferija geopolitičkog sveta i kreće se ka samom centru.

Arktik menja logiku globalnih odnosa. U slučaju teorijskog sukoba, putanja interkontinentalnih balističkih raketa između Rusije i SAD prolazi kroz Severni pol, a isto područje se pretvara u sve prometniji koridor za avione i satelite. Svaki radar i svaka pista u toj zoni dobijaju vrednost merenu u minutima upozorenja i u sposobnosti reagovanja. Pored toga, otvaraju se novi morski putevi. Led se povlači, Severni prolaz duž Sibira i rute između Pacifika i Atlantika postaju plovidni tokom dužeg vremenskog perioda, a brodovi dobijaju prečicu do evropskih i američkih luka. Grenland se nalazi na rubu ovog novog saobraćajnog čvorišta. Ko god kontroliše nebo i mora sa Grenlanda, stiče prednost koju ne mogu zameniti baze u Centralnoj Evropi ili drugde.

Ispod leda leži još jedan nivo interesovanja. Grenland je potencijalno skladište minerala koje traži moderna industrija, od retkih metala za elektroniku i baterije do uranijuma i drugih sirovina za energiju. Kako se led topi, otkrivaju se nalazišta koja su decenijama bila van domašaja. Evropska unija godinama vidi Grenland kao jedan od retkih izvora kritičnih sirovina van Kine. Kineske kompanije pokušavaju da uđu kroz investicije u rudnike i infrastrukturu. Rusija gradi sopstvenu arktičku strategiju težinom nuklearne flote i polarnih projekata. Sve ovo stvara osećaj vremenskog pritiska u Vašingtonu. Ako se Grenland otvori za kineske ili ruske projekte, američka hegemonija na severu je oslabljena.

Američko interesovanje za ostrvo nije proizvod Trampove improvizacije, već duge linije kontinuiteta. Čak i nakon kupovine Aljaske od Rusije u 19. veku, ideja o zaokruživanju severne granice preuzimanjem Grenlanda pojavljivala se u američkim krugovima. Posle Drugog svetskog rata, Hari Truman je zvanično ponudio Danskoj da kupi ostrvo. Kopenhagen je odbio, ali činjenica da se o prodaji uopšte razgovaralo pokazuje koliko je rano Grenland ušao u američku stratešku priču. Nekoliko godina kasnije, Sjedinjene Države su dobile ono što im je u to vreme bilo najvažnije: pravo da izgrade veliku vazduhoplovnu i radarsku bazu na severozapadu ostrva.

Tule, sada preimenovan u Pitufik, postao je srce američkog prisustva na Arktiku. U njemu se nalazi radar za rano upozoravanje na nuklearne napade i svemirski senzori, transportni avioni sleću tamo, a mogu se rasporediti jedinice koje mogu da gledaju preko leda sve do Sibira. Tokom Hladnog rata, Grenland je bio pun američkih instalacija, od tajnih kampova ispod ledenog pokrivača do cele radarske mreže, i čak i nakon što je većina baza povučena, ostalo je bar jedno čvrsto uporište. Činjenica da SAD imaju stalni vojno-logistički punkt na teritoriji formalnog saveznika stvara veoma specifičnu situaciju. Svaka ozbiljna operacija prema Grenlandu počinje iz baze koja se već tamo nalazi.

Tramp je 2019. godine javno izrazio želju da jednostavno kupi Grenland. Danska i grenlandska politika su odgovorile sa dozom ironije, ali je nelagodnost ostala iza šale. Evropa je morala da prizna da nema jasan plan da brani taj deo teritorije od sopstvenog "glavnog saveznika". Ali Vašington ne odustaje. Ako nema prodaje, ostaju drugi oblici prisile.

Tramp malo prečesto ističe "moramo imati Grenland" da bi sada zaboravio na to. Štaviše, sada, dok je svet u šoku zbog akcije u Karakasu, možda će Vašington požuriti sa realizacijom planova na Arktiku.

Pa da vidimo kako bi ta akcija mogla da izgleda.

Šta SAD već imaju na terenu i ko je još uvek na ostrvu

Baza Pitufik nalazi se na severozapadnoj obali i predstavlja kombinaciju velike piste, radarskog kompleksa i zatvorenog vojnog naselja. Nekoliko stotina američkih vojnika i tehničara, zajedno sa pripadnicima svemirskih snaga i vazduhoplovstva, stalno je stacionirano tamo. Ta baza je najistaknutija tačka američkog prisustva na Arktiku i istovremeno odskočna daska za bilo kakvu operaciju prema ostatku ostrva. U trenutku krize, dovoljno je povećati broj letova transportnih aviona i Pitufik se za veoma kratko vreme pretvara u središte cele kampanje.

U Pitufiku se nalazi radar za rano upozoravanje koji prati moguće balističke pretnje iznad Severnog pola, kao i brojni senzori za praćenje satelita i vazdušnog saobraćaja. To je mozak povezan sa komandnim centrima na Aljasci i kontinentalnom delu SAD. Aerodromska pista prima teške transportne avione i može poslužiti kao privremeni dom za lovce i bombardere. Osoblje je naviknuto na polarnu klimu, logističke probleme i specifičan ritam polarne noći. U stvarnosti, to znači da SAD već održavaju ključnu logističku i obaveštajnu infrastrukturu u unutrašnjosti Grenlanda, bez ikakve potrebe za borbenim probojem ka toj tački.

Formalna odbrana Grenlanda je u rukama Danske. Ostrvo nema sopstvenu vojsku, postoje lokalna policija i obalska straža, dok vojna odgovornost ostaje u Kopenhagenu. Danska održava Arktičku komandu koja se nalazi u Nuku, mali štab koji koordinira informacije i povremene vojne aktivnosti. Na severoistočnim prostranstvima deluje legendarna Sirijus patrola, mala grupa specijalnih snaga koje patroliraju hiljadama kilometara obale na psećim zapregama. Ovo je, naravno, simbol prisustva, a ne sila koja može da zaustavi ozbiljnu intervenciju.

Danska mornarica šalje brodove u grenlandske vode da prate ribolov i led, ali su retki. Dansko ratno vazduhoplovstvo povremeno šalje transportne ili patrolne letove, najčešće preko Kangerlusuaka i Nuka. Ovaj aranžman pruža minimalan nadzor i izvestan osećaj suvereniteta, ali stvarna sposobnost odbrane ostrva ostaje (veoma) skromna. U svojim strateškim procenama, sami Danci priznaju da bi bez američke pomoći bilo teško braniti Grenland čak i od sile srednje veličine, a kamoli od vojne sile kao što je Amerika.

Čiji je tačno Grenland istorijski gledano, pročitajte klikom na OVAJ link.

Ali sve se to odvija u okviru NATO saveza. Pitufik formalno postoji na osnovu sporazuma između SAD i Danske, zastave obe zemlje se vijore iznad baze, a ceo aranžman se zvanično opisuje kao doprinos kolektivnoj odbrani. U praksi, samo američka vojska ima stalnu i ozbiljnu infrastrukturu na ostrvu. Ostali saveznici povremeno prolaze kroz Grenland, kroz vežbe i zajedničke patrole, ali ne ostavljaju stalne garnizone. U trenutku kada Vašington donese odluku o jednostranoj okupaciji ostrva, niko drugi nema uporište sa kog bi mogao da reaguje čak i kada bi to želeo.

Tako nastaje paradoksalna situacija. Na papiru, Grenland pripada Danskoj i zaštićen je NATO sporazumom, ali na terenu glavnu reč govori američka baza, koja je već duboko ukorenjena u lokalnom području. Nju podržavaju male danske strukture i lokalna samouprava, koja nema svoju vojsku. U svakoj ozbiljnoj ratnoj igri, prve linije odbrane i napada su takođe istog porekla, sa istom zastavom na rukavu. Upravo ta unutrašnja pukotina u savezu čini scenario o kome pišemo tako osetljivim i tako privlačnim za stratege koji razmišljaju hladnim jezikom moći i prilika.

Ako Tramp odluči da pređe još jedan Rubikon, posle ovog venecuelanskog, svima je jasno da je potpuno nebitno kako diplomatski Kopenhagen ili mala prestonica Grenlanda, Nuk (broj stanovnika oko 20.000), protestuju zbog toga.

Prvi udarac - osvajanje infrastrukture i informacioni zatamnjenje

Sada se malo bavimo hipotetičkom pažljivom budnošću. U trenutku kada Vašington odluči o operaciji, prvi potez svakako ne liči na invaziju. Transportni avioni poleću sa jezera i pustih pista na severu Kanade i Aljaske, a ritam sletanja i poletanja u Pitufiku se povećava. Ovo se javnosti može predstaviti kao vežba ili rotacija osoblja. Za ljude koji žive u Nuku ili Kangerlusuaku, prvi signal promene dolazi tek kasnije, kasno noću, kada nepoznati helikopteri iznenada zazujaju na nebu iznad grada i kada se svetla na aerodromu ugase brže nego obično.

Scenario za prva 24 sata zasniva se na jednoj ideji. Ko god drži piste i komunikacije, drži Grenland. Američke specijalne snage kreću se iz Pitufika i sa paluba amfibijskih brodova. Cilj je da se istovremeno dodirne nekoliko ključnih tačaka. Nuuk kao politički centar, Kangerlusuak kao logističko srce vazdušnog saobraćaja, Narsarsuak i neke južne luke kao ulaz u fjordove. Na svakoj od ovih tačaka, prvi talas se sastoji od malih timova koji sleću helikopterom u blizini i peške ulaze u područje aerodroma i telekomunikacionog čvorišta. Njihov zadatak je strateški veoma jednostavan. Preuzeti kontrolni toranj, područje za snabdevanje gorivom, mašinsku sobu i komunikacionu sobu, utišati lokalno obezbeđenje (ako je potrebno) i ostaviti pistu neoštećenu.

Dok se specijalne snage kreću u mraku, drugi nivo operacije - ako se odluči da je to neophodno - odvija se u nevidljivom prostoru. Sajber timovi ciljaju dansku i grenlandsku mrežnu infrastrukturu. Vladini domeni, sistemi telekom operatera, satelitske veze i sistemi za upravljanje saobraćajem dobijaju lažne komande, učitavaju čudan saobraćaj ili jednostavno prestaju da budu dostupni. Nekoliko sati haosa u digitalnim čvorištima dovoljno je da se glas ostrva ka spoljnom svetu ugura u uski kanal koji nadgleda Vašington. Paralelno, platforme za elektronsko ratovanje dižu se u vazduh. Sistemi aviona i brodova koji ometaju radio komunikacije, GPS signale i frekvencije vojnih aviona u širokom području oko Grenlanda.

Sa dolaskom jutra, ono što stanovnici vide izgleda kao promena pejzaža. Naoružani vojnici u uniformama bez imena misija pojavljuju se na zgradama aerodroma, teški transportni avioni sa američkim oznakama stoje na pistama, a u luci se na horizontu vide siluete brodova koji se polako i odlučno kreću. U Nuku je policiji naređeno da ostane u svojim stanicama, vladine zgrade dobijaju "zaštitu" stranih vojnika, a telefoni članova vlade ne mogu da obavljaju međunarodne pozive. Niko otvoreno ne napada lokalnu vlast, ali joj se oduzimaju alati. Nema veza, nema kontrole aerodroma, nema jasnog uvida u to šta se dešava u drugim gradovima.

U istom vremenskom prozoru, Amerikanci formalizuju novu realnost u vazduhu i na moru. Iznad Grenlanda uspostavlja se zona zabrane leta, gde američki avioni kontrolišu svaki civilni i vojni let. Svakom pokušaju danskog ili drugog savezničkog aviona da uđe u taj prostor naređuje se okretanje sa jasnom porukom, pretpostavimo, da je to privremena bezbednosna mera. Na moru se formira prsten ratnih brodova i podmornica. Brodovima koji se kreću ka grenlandskim lukama naređuje se da čekaju, vrate se ili se podvrgnu detaljnoj inspekciji. Bez formalne objave rata, stvara se efekat stvarne blokade.

Zamagljivanje informacija prati isti obrazac. Lokalni mediji na ostrvu uskoro ostaju bez internet veze sa svetom, a televizijski i radio signali se preusmeravaju na fidove koje kontrolišu američke jedinice. Stanovnici i političari dobijaju pažljivo filtrirane poruke o "privremenom stabilizacionom prisustvu" i "zaštiti arktičke bezbednosti". Iz perspektive Vašingtona, ovo je ključni trenutak. Ostrvsko društvo gubi sposobnost da u realnom vremenu objasni sopstvenu situaciju, a međunarodna javnost dobija zamagljenu sliku u kojoj se dramatičan preokret događaja može opisati kao tehnička operacija. Naravno, s obzirom na celu političku uvertiru, svi će brzo shvatiti šta je u pitanju, ali to je bio slučaj u Venecueli. Napad na Karakas nije došao iznenada; pretnja se gradila nedeljama i mesecima, a onda - potvrda.

Tu počinje sledeća faza, proširenje kontrole sa nekoliko tačaka na celo područje.

Iskrcavanje i proširenje kontrole - gde iskrcati snage i kako se kretati bez puteva

Američka operacija sada ulazi u fazu u kojoj je potrebno pretvoriti nekoliko tačaka u gustu mrežu kontrole. Grenland nema klasičnu putnu mrežu između gradova. Naselja su raštrkana duž obale, sa fjordovima, ledom i golim stenama između njih. Svako ko želi da kontroliše takvo područje mora se kretati vazduhom i morem. Zato se iskrcavanje planira u fazama. Prvi krug čine prestonica i aerodromi, drugi krug čine južni i zapadni fjordovi, a treći krug polako prelazi preko manje naseljenih delova na istoku.

Nuk je logična prva tačka šire operacije. Vlada je tamo, najveći broj ljudi živi tamo, a politika, mediji i administracija se tamo susreću.

Kangerlusuak postaje pravi "radni konj" američke operacije. Duga pista duboko u unutrašnjosti i navika vojnih letova čine ga idealnim logističkim centrom. Tamo sleću teški transportni avioni, grade se privremena skladišta, a ljudi i materijal se prevoze do zapadne obale. Protok goriva, hrane, rezervnih delova i zimske opreme prolazi kroz Kangerlusuak. Stvara se vazdušni most između ovog aerodroma i Nuka, a na padinama iznad fjordova pojavljuju se privremeni heliodromi sa kojih manje jedinice mogu da idu na izolovane položaje.

Na jugu Grenlanda, oko Narsarsuaka i obližnjih naselja, glavni oslonac je more. Amfibijski brodovi ulaze u fjordove i iskrcavaju marince zajedno sa arktičkim vozilima. Desantni čamci se približavaju šljunkovitim plažama gde su improvizovane male baze. Odatle se vrše patrole do manjih zajednica, kombinacijom kratkih letova helikopterom i plovidbe između ostrva. Južni deo ostrva, iako nešto blaže klime, razuđen je i pun uskih prolaza. Kontrola ovih prolaza daje kontrolu nad ribolovom, lokalnim saobraćajem i svakim pokušajem iskrcavanja spoljne sile na ostrvo.

Pitufik u ovoj fazi postaje pozadina koja nikada ne spava. Baza je pojačana osobljem i opremom. Komandni elementi se nalaze tamo i prate svako kretanje na ostrvu. Vazdušni saobraćaj, satelitski snimci i radio šum su vidljivi iz Pitufika iz svih pravaca. Po potrebi, tamo se mogu privremeno rasporediti dodatne jedinice, koje bi se u slučaju komplikacija kretale ka severnoj i istočnoj obali.

Kretanje u unutrašnjosti obavlja se specijalnom opremom. Američke jedinice raspoređuju motorne sanke, guseničarska vozila i vozila prilagođena dubokom snegu. Zimi se zaleđeni fjordovi prelaze velikom brzinom. Leti kontrolu preuzimaju helikopteri i manji brodovi. Važno je da svako veće naselje dobije malo jezgro američkih vojnika, da se tamo uspostavi radionica, skladište i komunikacioni centar, i da se lokalna policija i vlasti uključe u novostvoreni poredak. Pre svega, cilj je sprečiti pojavu bilo kakvog organizovanog otpora i svesti svako nezadovoljstvo na nivo frustracije bez resursa.

Naravno, mnogi će reći da sve ovo zvuči previše složeno i "nepotrebno" kada govorimo o zemlji sa nekoliko desetina hiljada stanovnika i bez betonske odbrane. Možda, ali ovu operaciju bi izvela američka vojska i ne bi bilo mesta za improvizaciju. Ova operacija bi bila potpuna, kao da sutra sledi kontranapad (mada, realno gledano, šanse su veoma male).

Koliko dugo traje operacija, koliko ljudi, sa kojim sredstvima i šta dolazi posle "pobede"

Vojni planeri u Vašingtonu vreme smatraju ključnom dimenzijom. Prvi dan donosi preuzimanje pista i komunikacija, prva nedelja donosi raspoređivanje garnizona u glavnim naseljima, prva dva meseca donose potpunu konsolidaciju vlasti. U okviru američkog zakona postoje ograničenja za borbene operacije bez formalnog ovlašćenja Kongresa. 60 dana predviđenih Zakonom o ratnim ovlašćenjima postaju praktična gornja granica u kojoj se cela kampanja mora dovesti do očiglednog kraja. U idealnom scenariju za agresora, posle nekoliko dana sve strateške tačke padaju pod kontrolu, posle nekoliko nedelja svi veći gradovi imaju stalno američko prisustvo, a do kraja drugog meseca na ostrvu vlada stabilan režim okupacije.

U prvom talasu dovoljno je nekoliko hiljada vojnika, otprilike veličine jače brigade kombinovanih snaga. Specijalne snage, padobranci i marinci čine jezgro koje otvara aerodrome i luke. Kada su piste obezbeđene, u igru dolaze dodatne brigade i podrška. Kratkoročno, Grenland bi mogao imati desetine hiljada američkih vojnika, raspoređenih u ključnim naseljima. Za duže okupacije, mogla bi se razmotriti rotacija, čime bi se ukupan broj učesnika povećao na desetine hiljada ljudi tokom perioda od godinu dana.

Sredstva koja prate takvu operaciju demonstriraju punu širinu američke vojne moći. Vazduhom dominiraju lovci pete generacije F-35 i F-22, praćeni platformama za nadzor AVAKS i tankerima koji proširuju borbeni domet. Strateški bombarderi stoje u pozadini, prisutni prvenstveno kao simboličan podsetnik na dubinu američkog arsenala. Dronovi dugog dometa kruže Arktikom, stalno prateći led i obalu. Borbena grupa nosača aviona takođe može delovati na moru, dok nuklearne podmornice tiho deluju u hladnoj vodi.

Kada se uspostavi vojna kontrola, postavlja se pitanje upravljanja. Amerikanci bi mogli tražiti način da prebace odgovornost na neku lokalnu strukturu koja izgleda legitimno. Proamerička vlada u Nuku je moguća, uz pritisak i ucenu usmerenu na postojeće političke elite. Mogao bi se ponuditi i referendum o novom statusu ostrva pod kontrolom okupacionih snaga, uz retoriku samoopredeljenja i ekonomskog razvoja. U praksi, ključne poluge bi ostale u američkim rukama. Naravno, nije isključeno da Tramp odluči da povratak imperijalizmu ulepša potpunom aneksijom celog Grenlanda, koji postaje nova američka savezna država.

Političke posledice bi bile ogromne. NATO bi lako mogao prestati da postoji. Evropa ne bi učinila apsolutno ništa, osim možda da napusti svoju ratnu retoriku prema Rusiji i traži hitan mir u Ukrajini kako ne bi imali dva fronta odjednom (na šta bi Rusija pristala). U svakom slučaju, novi svetski poredak bi se rodio u hladnom ledu. Počela bi nova era i nikada ne bi bilo puta nazad. Ovo je, kao što smo rekli, fiktivni opis takve operacije, ali uskoro može postati deo naše stvarnosti.

Izvor: Srbija Danas/Advance.hr