Reket pre raketa: Kriza na Grenlandu je kolaps starog poretka - Evropa se iznenada budi u noćnoj mori koju je sama stvorila

Trampova poruka je brutalno jasna. Dodatne tarife Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Finskoj i Velikoj Britaniji, prvo 10% (od februara), zatim 25% (od juna), i tako dalje, pretpostavljam, dok Vašington ne dobije Grenland. U evropskim prestonicama igraju iznenađenje, traže hitne sastanke ambasadora, šalju poruke solidarnosti. Ono što sada nazivaju šokom vidljivo je već godinama. Tramp koristi instrument koji najbolje poznaje, kombinaciju ekonomske prisile i otvorenog poniženja, i udara upravo tamo gde Evropa najviše zavisi od američke zaštite i milosti.

Istovremeno, licemerje evropske politike poslednjih godina dolazi do izražaja. Čitav projekat rata u Ukrajini izgrađen je na stalnom laskanju Vašingtonu. U Briselu i Berlinu se govorilo o istorijskoj prilici da se Rusiji nanese „strateški poraz“, zahtevalo se više oružja, više sankcija, veća američka vojna i obaveštajna podrška. Evropske ekonomije su već plaćale cenu u vidu skuplje energije, gubitka ruskog tržišta i sopstvene deindustrijalizacije. Tramp je to pročitao kao slabost. Video je kontinent koji ne bi mogao ni da ratuje bez američke logistike, bez američkog tečnog prirodnog gasa, bez američke industrije oružja. Takav kontinent je sada idealna meta za ucenu oko Grenlanda.

Ovo ne opravdava ruski potez, invaziju na Ukrajinu, ali rat koji smo dobili (i još uvek dobijamo) mogao je biti mnogo kraći, već davno završen, da je Evropa bar malo bila uključena u mir. Umesto toga, sve je učinjeno da se rat produži. Ispašće veoma loše za Evropu, a katastrofalno za Ukrajinu.

Kriza oko Grenlanda sada eskalira. Ako Vašington uspe da stavi pod svoju formalnu kontrolu teritoriju članice NATO saveza, putem otvorenog ekonomskog i političkog pritiska, biće doveden u pitanje ceo poredak stvoren posle Drugog svetskog rata, to je sada svima jasno. Princip da se granice u evroatlantskom prostoru ne smeju menjati silom gubi svaki smisao. NATO prestaje da bude zajednica jednakih, i postaje okvir u kome jedna sila uzima šta želi, a ostale imaju zadatak da to objasne svojim građanima (ili da i same počnu tako da se ponašaju?). Trampova Amerika očigledno ne želi da garantuje odbranu Evrope, barem ne kao ranije. Ona želi da izvuče maksimalan profit iz haosa, pre svega kroz vojnu industriju, ali i kroz energetiku, finansije, poljoprivredne proizvode... U ovom scenariju, Grenland je poluga za razbijanje starog modela.

Političko pitanje je da li sadašnja evropska grupacija uopšte može da prizna da je napravila grešku. Čitava generacija političara gradila je svoje karijere na rusofobiji i demonizaciji Kine. Napad na Grenland doživljavaju kao incident, a ne kao logičan nastavak politike koju su prihvatili. Da stvar bude još apsurdnija, neki od njih se „suprotstavljaju“ Trampu na način da žele da mu još jednom objasne da ovde nije problem Evropa, već, po ko zna koji put, Rusija i Kina (videti: Hladno je, ali je naše - umesto poniženja, Evropa bi mogla da udari šamar američkom ekspanzionizmu).

Pravi zaokret ka stvarnoj strateškoj autonomiji značio bi iznenadno smirivanje odnosa sa Moskvom, postepeno ili ubrzano ukidanje sankcija i otvaranje pregovora o bezbednosnoj arhitekturi u kojoj se Rusija ne tretira kao neprijatelj već kao sused sa kojim se kontinent sada i zauvek deli. Istovremeno, moralo bi se priznati da su kinesko tržište i kineska tehnologija neophodna podrška evropskoj industriji. Za većinu sadašnjih vlada, takav zaokret bi bio političko samoubistvo koje su same na sebe navukle. Zato je pitanje opstanka Evrope u ovoj krizi neodvojivo od pitanja dublje promene političkih elita.

Tramp se ponaša kao čisti oportunista, bez ideoloških granica, što mu daje veliku prednost u odnosu na krute evropske birokrate. Videli smo to u Venecueli. Godinama Vašington govori o potrebi svrgavanja čavista, priznavanju paralelnog predsednika i uvođenju sankcija. Čim se ukazala potreba za sigurnim izvorom nafte usled globalnih poremećaja, Trampova administracija je brzo započela novu fazu odnosa sa Karakasom, uklanjajući iz jednačine samo Nikolasa Madura. Kada se pojavi konkretan interes, stari diskurs o demokratiji i ljudskim pravima bledi u drugi plan. Nešto slično se dešava sa Grenlandom. Arktički položaj je važan, minerali su važni, ali simbolički efekat je podjednako važan. Svet treba da vidi da Sjedinjene Države i dalje mogu da osvoje teritoriju ako žele, poput starog carstva, i da ih niko neće zaustaviti.

Iako ankete pokazuju da većina američkih građana ne podržava ideju o zauzimanju Grenlanda, taj detalj možda nije presudan za dinamiku krize. Tramp gradi svoj politički kapital na imidžu nesputanog lidera koji se ne plaši sukoba i koji drži svet u neizvesnosti. Nakon situacije sa Iranom, gde je tenzija bila izuzetno visoka, a nije pokrenuta direktna američka vojna intervencija, potrebno je potvrditi reputaciju „opasne Amerike“. U slučaju Grenlanda, on je već otišao veoma daleko. Čitav svet sada čeka da vidi da li će Tramp preći sa reči na dela.

Evropska odluka da pošalje dodatne trupe na Grenland, čak i ako je samo u simboličnom broju, otvara potpuno novi nivo rizika. Na teritoriji koja je formalno danska, a samim tim i evropska i NATO, sada se nalaze američka baza i evropske snage koje su poslate da pokažu, pretpostavljam, da je Evropa spremna da brani svoju teritoriju. Bilo koji incident može se pretvoriti u krizu koja bi iznutra pocepala savez. Za Trampa ovo možda i nije nepoželjan scenario. Ako u budućnosti odluči da formalno napusti NATO ili ga radikalno redefiniše, biće mu potreban izgovor koji može da proda sopstvenoj javnosti. Sukob na Grenlandu, u kojem će optužiti Evropljane za ugrožavanje američkih bezbednosnih interesa, pruža savršenu scenu za takav potez.

Na stolu je i druga vrsta izlaska, ponižavajuća za Evropu. U ovom scenariju, Grenland ostaje danski, barem formalno, ali tek nakon što evropske vlade pristanu na paket ustupaka koji je do juče izgledao nezamislivo. To znači još veće otvaranje sopstvenih tržišta za američku robu, odustajanje od niza standarda, posebno u prehrambenom i poljoprivrednom sektoru, kako bi američki proizvodi mogli da preplave police. To znači nove velike ugovore za američku vojnu industriju, novu rundu LNG terminala finansiranih javnim novcem, jačanje američkih tehnoloških kompanija na račun evropskih. Ukratko, to znači produbljivanje odnosa nejednakosti pod maskom spasavanja saveza. Politički, takav ishod bi bio predstavljen kao kompromis koji sprečava ogroman sukob. U suštini, to bi potvrdilo da Evropa više uopšte nema sopstvenu strategiju.

Postoji mogućnost da će Tramp u nekom trenutku odlučiti da stane, proglasi pobedu i povuče neke od pretnji. On već testira granice, meri reakcije evropskih vlada, posmatra šta Kina i Rusija rade, šta govori američki Kongres, kako se investitori pozicioniraju... Čak i ako dođe do taktičkog povlačenja, šteta načinjena u percepciji neće nestati. Saveznici su videli Vašington kako bezrezervno preti tarifama i aneksijom teritorije zemlje sa kojom je u formalnom odbrambenom savezu. U takvom svetu nema povratka staroj normalnosti. Postoji samo potraga za novim odnosima snaga.

Istorijske promene ulaze u završnu fazu, a Evropa je zatečena. Američka moć više nema isti oblik kao posle Hladnog rata, a Tramp ju je lišio retoričkih dodataka koji su godinama skrivali suštinu. Iza priča o demokratiji i vrednostima stoji interes, posebno interes vojnoindustrijskog i energetskog kompleksa. Kontinent koji se odrekao sopstvenih izvora energije iz Rusije i zatvorio vrata raznim kineskim tehnologijama sada se suočava sa izborom. Ili će nastaviti da tone kao produžena ruka američkog tržišta i biti opasno bojno polje za tuđe sukobe, ili će rizikovati i tražiti novu arhitekturu bezbednosti i ekonomije u saradnji sa onima koje je do juče demonizovala.

Grenland je u tom smislu više od sporedne epizode. To je ogledalo u kojem Evropa vidi sopstvenu nemoć. Godinama je sebe ubeđivala da je deo kolektivnog Zapada koji deli interese i ciljeve. Danas vidi kako isti taj Zapad, u američkoj verziji, razmišlja da joj oduzme deo teritorije, a usput uvede i carine koje će pogoditi radnike, poljoprivrednike i industriju. Evropa se budi u trenutku kada je prostor za manevar već sužen na minimum. Ako sada ne nađe hrabrosti da napravi geopolitički zaokret, biće svedok istorijske tranzicije u kojoj će drugi pisati pravila, a ona će snositi posledice. Grenland je početak te priče, a ne kraj.

Izvor: Srbija Danas/Advance.hr