TRAGIČNA SUDBINA DREVNOG NARODA: Ko su Čečeni - ratoborno pleme podno Kavkaza
Pojavili su se na teritoriji Severnog Kavkaza u 13. veku kao rezultat podele nekoliko drevnih gradova i najveća su etnička grupa koja živi na ovoj teritoriji. Ovaj narod je prošao duž glavnog kavkaskog lanca kroz Argunsku klisuru i na kraju su se naselili u planinskom delu Republike Čečenije. Ovaj narod ima svoje vekovne tradicije i originalnu drevnu kulturu. Pored imena Čečeni, narod se Nahče, a oni sebe nazivaju još i Nohči.
Do danas, ukupan broj Čečena širom sveta iznosi 1.550.000 ljudi. A prema procenama između 300.000 do 500.000 ih je ubijeno tokom zadnjih čečenskih ratova.
ČEČENSKI BORAC SE OBRATIO KADIROVU SA FRONTA: "Poštovani Ramzane Ahmatoviču, Ukrajinci bacaju NATO oružje i beže!" (VIDEO)
"MOLIM VRHOVNOG KOMANDANTA" Kadirov se obratio Putinu: Dajte nam priliku, brzo ćemo ih SMIRITI
VUČIĆ OTKRIO ČUDNA KRETANJA NA SEVERU KOSOVA: "Imamo podatke da su na KiM došli Čečeni i Čerkezi da ubijaju Srbe!"
U Čečeniji danas živi 1.394.833 ljudi.
Antropološki, oni pripadaju kavkaskom tipu kavkaske rase (Caucasian race) .
Postoji nekoliko hipoteza u vezi sa imenom Čečena: prva je ruska transliteracija imena ovog naroda među Kabardijcima – „šašan“, koja je pak došla iz sela „Veliki Čečeni“, gde su Rusi verovatno prvi put sreli Čečene. krajem 17. veka. Druga hipoteza, prema nekim istraživačima, sugeriše da ovaj antonim su koristil susedi Čečena još pre dolaska Rusa na Kavkaz.
Samo ime Čečena je Nohči, (u jednini Nohčo), i do danas su naučnici neosporno dokazali drevnost porekla ovog etnonima, na primer, u obliku Nakhčamatjane (prev. Časopis o Nohčiju), pomenutog u „jermenskoj geografiji” VII veka.
Danas, najviše Čečena živi na teritoriji Ruske Federacije u Čečenskoj Republici i Ingušetiji, takođe Čečena ima u Dagestanu, Stavropoljskoj teritoriji, Kalmikiji, Volgogradskoj, Astrahanskoj, Tjumenskoj, Saratovskoj oblasti, Moskvi, Severnoj Osetiji, Kirgistanu, Kazahstanu, Ukrajini i Gruziji.
U istoriji ovog naroda dogodilo se nekoliko preseljenja. Oko 5.000 čečenskih porodica posle Kavkaskog rata 1865. godine preselilo se na teritoriju Osmanskog carstva. Ovaj pokret se zove muhadžirizam. Danas najveći deo čečenske dijaspore se nalazi u Turskoj, Jordanu i u Siriji i oni predstavljaju potomke tih doseljenika.
U februaru 1944. više od pola miliona Čečena je potpuno deportovano iz mesta stalnog boravka u Centralnu Aziju, dok se 1951. godine u Istočnom Kazahstanu se dogodio čečenski pogrom.
Čečenima je 9. januara 1957. dozvoljeno da se vrate u svoje nekadašnje prebivalište, dok je izvestan broj Čečena ostao u Kazahstanu i Kirgistanu.
Posle dva čečenska rata, mnogi Čečeni su napustili svoju domovinu i otišli u arapske zemlje, poput Turske i zemlje zapadne Evrope, regione Ruske Federacije i zemlje bivšeg SSSR-a, a posebno u Gruziju.
Problem porekla i najranije faze u istoriji Čečena ostaje nedovoljno razjašnjen i diskutabilan, iako se njihov duboki autohtonizam na severoistočnom Kavkazu i veći prostor naseljavanja u antici čine sasvim očiglednim. Nije isključena masovna seoba plemena iz Zakavkazja na sever Kavkaza, ali vreme, uzroci i okolnosti ove seobe ostaju na nivou pretpostavki i hipoteza. Ovde takođe postoji nekoliko verzija.
Svi pokušaji proučavanja porekla Čečena dovode do Hurija, Sumera, autohtonaca zapadne Azije. Što opet liči na čečensku legendu o izlasku iz Šemara.
Još pre Kavkaskog rata, početkom 18. veka, nakon što su Grebenski kozaci napustili desnu obalu Terka, mnogi Čečeni koji su pristali da dobrovoljno prihvate rusko državljanstvo dobili su mogućnost da se tamo presele 1735. a zatim i drugi put 1765. godine.
Dokument, na osnovu kojeg je planinska Čečenija ušla u sastav Rusije, potpisan je 21. januara 1781. godine i potvrđen u jesen te iste godine. Ovaj dokument je bio zapečaćen potpisima na ruskom i arapskom jeziku i zakletvom na Kuranu. Ali, na mnogo načina, ovaj dokument je ostao formalnost, iako je Rusko carstvo u isto vreme dobilo zvanično „pravo“ da uključi Čečeniju u Rusiju, nisu svi Čečeni, posebno uticajni šeik Mansur, pristali na novi poredak, i ipak je počeo skoro vekovni kavkaski rat.
Tokom Kavkaskog rata, pod vođstvom generala Alekseja Jermolova, izgrađena je Sunžanska linija utvrđenja, 1817-1822. godine na mestu nekih čečenskih i inguških sela. Nakon toga što je bio zarobljen Šamil, usledile su likvidacije većeg broja pobunjenih imama, taktika „spaljene zemlje“ je sprovedena pod vojskovođom feldmaršalom Ivanom Paskevičem, kada su pobunjena sela potpuno uništena, a stanovništvo takođe potpuno uništeno, nakon toga organizovan je otpor Gorštaka je bio potisnut 1860.godine.
Kraj Kavkaskog rata nije značio potpuni mir. Poseban spor bilo je pitanje zemlje, koje nije bilo u korist Čečena. Čak i do kraja 19. veka, kada je pronađena nafta, za Čečene gotovo da nije bilo prihoda. Carska vlada je uspela da održi relativno smirenje u Čečeniji zbog stvarnog nemešanja u njihov unutrašnji život, potkupila je plemstvo, davala besplatno brašno, platno, kožu, odeću siromašnim stanovnicima; imenovala zvaničnike iz redova lokalnih autoritativnih starešina, vođe teipa i plemena.
Međutim, Čečeni su često podizali ustanke. Ali u isto vreme, Čečeni su bili cenjeni od strane kraljevskih vlasti zbog njihove vojne hrabrosti. Od njih je formiran čečenski puk elitne „Divlje divizije“, koji se istakao u Prvom svetskom ratu.
Tokom građanskog rata teritorija Čečenije se nekoliko puta menjala. Posle Februarske revolucije, marta 1917. godine, formiran je Savez naroda Severnog Kavkaza, a u novembru 1917. njegov organizator Tapi Čermojev, bivši član konvoja Njegovog Carskog Veličanstva, proglasio je Gorsku republiku. Ali ofanziva Crvene armije i Denjikina brzo je okončala republiku. U samoj Čečeniji je vladala anarhija. Čečeni su pomogli boljševicima, a kao rezultat toga, nakon njihove pobede, Čečeni su nagrađeni autonomijom i ogromnom količinom zemlje, uključujući teritoriju Sunženske linije, odakle su iseljeni kozaci.
Čečenski sukob 1994-1996 (Prvi čečenski rat, Prva čečenska kampanja, Obnova ustavnog poretka) - vojne operacije u Čečeniji i nekim naseljima u susednim regionima ruskog Severnog Kavkaza u cilju zadržavanja Čečenije u sastavu Rusije. Često se pominje kao "prvi čečenski rat", iako se zvanično sukob naziva "mere za održavanje ustavnog poretka". Sukob i događaje koji su mu prethodili karakterisao je veliki broj žrtava među stanovništvom, vojnim i policijskim agencijama, kao i masovnim pogromom nad samim Rusima. Čečeni su iz ova dva rata izgubili između 300.000 do 500.000 ljudi, a glavni grad Grozni je bio sravnjen sa zemljom od strane ruskih trupa.
Uprkos određenim vojnim uspesima Oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije, rezultati ovog sukoba su bili povlačenje saveznih trupa, masovna razaranja i žrtve na obe strane, de fakto nezavisnost Čečenije pre drugog čečenskog sukoba i talas terora koji je zahvatio Rusiju.
Drugi čečenski rat (zvanično nazvan kontrateroristička operacija (CTO) , je uobičajeni naziv za neprijateljstva u Čečeniji i pograničnim regionima Severnog Kavkaza. Počeo je 30. septembra 1999. (datum kada su ruske trupe ušle u Čečeniju) , i trajao je od 1999. do 2000. godine, zatim, kako su Oružane snage Rusije uspostavile kontrolu nad teritorijom Čečenije, to je eskaliralo u tinjajući sukob, koji zapravo traje do danas.
Antropologija Čečana
Ako se osvrnemo na fizionomiju, u antropologiji, Čečeni su mešoviti tip.
Boja očiju može biti od crne do tamno smeđe i od plave do svetlo zelene. Boja kose - od crne do tamnoplave. Nos Čečena je često konkavan i prevrnut. Čečeni su visoki i dobro građeni, žene su veoma lepe.
Čečenski jezik pripada nahskoj grani nahsko-dagestanske jezičke porodice, koja je uključena u hipotetičku severnokavkasku superporodicu. Rasprostranjen je uglavnom na teritoriji Čečenske Republike, Ingušetije, Gruzije, nekih regiona Dagestana i drugih regiona Rusije. Delimična rasprostranjenost jezika pada na Tursku, Siriju i Jordan. Pre rata 1994. godine, broj govornika čečenskog bio je milion ljudi. Pošto grupa jezika Nakh uključuje jezike Inguša, Čečena i Batsbi, Ignuši i Čečeni se međusobno razumeju bez prevodioca. Ove dve nacije objedinjuje koncept "Vainakh" koji se prevodi kao "naš narod".
Do 1925. godine pisanje se zasnivalo na arapskom jeziku. Zatim se do 1938. razvija na bazi latinice, a od ove godine do danas bazira se na ćiriličnom pismu. U čečenskom jeziku ima mnogo pozajmica iz turskih jezika - 700 i do 500 - iz gruzijskog. Postepeno su se u jeziku pojavile strane reči.
Većina Čečena ispoveda šafijski mezheb sunizma. Među Čečenima, sufijski islam predstavljaju tarikati: Nakšbandija i Kadirija, koji su podeljeni u verske grupe zvane Virdska bratstva. Njihov ukupan broj među Čečenima je 32. Najbrojnije Sufijsko bratstvo u Čečeniji su zikristi – sledbenici čečenskog kadirija šeika Kunta-Hadži Kišijeva, i manje vrste koje su od njega potekle: Mani-šeik, Bamat-Girej Hadži i Čimirza.
Za Čečene je važan etički kodeks časti Konahale, koji je univerzalni kodeks ponašanja za svakog čoveka, bez obzira na njegovu veru, a formiran je mnogo pre nego što su Čečeni prihvatili islam. Ovaj kodeks odražava sve moralne norme koje poseduje vernik i dostojan sin svog naroda. Ovaj kod je drevni i postojao je među Čečenima u alanskoj eri.
Čečeni nikada ne dižu ruku na svoju decu jer ne žele da odrastu u kukavice. Ovi ljudi su veoma vezani za svoju domovinu, kojoj su posvećene razne dirljive pesme i stihove.
I danas su Čečeni ostali verni svojim običajima i tradiciji. Mnogi veruju da se u Čečeniji krše ženska prava, ali Čečeni to objašnjavaju drugačije: „Žena koja je uspela da odgaja dostojnog sina, zajedno sa ostalim članovima porodice, ima pravo glasa prilikom donošenja odluka. Ranije, ako žena nije htela da poštuje pravila porodice, mogla je biti kažnjena ili izbačena.’’Otac se uvek smatra glavom porodice, žena brine o domaćinstvu. Ponižavajuće je i uvredljivo da se muškarac meša u ženske stvari itd.
Kod Čečena još uvek postoji kult vatre i ognjišta, tradicija psovanja i proklinjanje kroz vatru.
Čečenski folklor je raznovrstan i obuhvata žanrove koji su karakteristični za usmeno narodno stvaralaštvo mnogih naroda. Muzika je od velikog značaja za ovaj narod. Uz njenu pomoć izražavaju i u nekim delovima mržnju, ali i gledaju u budućnost i sećaju se prošlosti.