"Moju snagu ne želim nikome na ovom svetu" Lepi o bolu kao standardu života koji se pretvorio u nadu
U novom izdanju fragmenata svog života, porodici i svojoj deci.
Pevač Redžep Redžepović Lepi poznat ne samo kao muzičar već i kao javna ličnost čija je hrabrost u iskrenosti učinila da se mnogi pronađu u njegovoj priči, koja je istopila srce nacije i motivisala mnoge koji su prošli put bola da nađu snagu i nadu da se bore sa nedaćama.
Lepi je posvetio svoje vreme našem portalu Srbija Danas i podelio sa nama neke nove priče iz njegovog, kako privatnog tako i profesionalnog života i kako je kreativni rad u svakom smislu spasio i promenio tok njegove sudbine.
Koliko je bilo teško na putu od inicijative da počneš sa muzikom i ispoljiš svoje biće na taj način, savladati momente i periode kada nešto ne ide, ne prolazi i nailazi na negativnu kritiku?
- Ne samo ja, svaki čovek ima puno prepreka. Ljudi su pravljeni od nekog čvršćeg materijala, mogu lakše da ustanu a neki od slabijeg i mnogo teško ustaju a neki čak nikada i ne ustanu. Ja sam kao čovek uvek bio okrenut ka tim koji ne mogu da ustanu i prioritet mi je bio da pružim ruke tim ljudima. A što se mene tiče, to je moj standard života. Padni, udari se, obriši se, ustani i nastavi dalje, šta da se radi. Da boli, boli ali mora dalje da se živi. Od malih nogu sam razumeo da postoje ljudi koji nikad ne mogu da ustanu i svaki dan možemo čuti kako ljudi idu po savet psihijatru ali kako te tako bog takva ti je sudbina i potrebna ti je pomoć ljudskosti.
Šta je kod tebe najviše crpelo unutrašnju snagu da ideš dalje i da ne daš životu kompromis na putu da ostvari svoju svrhu?
- Moje detinjstvo. Znam ko sam i šta znači gubiti kao i da je veoma lako izgubiti se u svemu. Kada nisam imao ništa, kada sam na ulici spavao i nisam imao ništa da jedem uvek sam se vraćao u detinjstvo i to mi je bio taj vetar u leđa da nađem snage da idem dalje, znao sam da ne želim da završim kao tada i kako je nekada bilo.
Kakav je tvoj odnos sa decom, da li im pružaš sve ili ipak ostavljaš malo da se sami bore, jačaju i prođu malo tvrđi put da bi dostigli snagu duha koju si ti stekao na svom putu ili gledš da im nadomestiš sve što nekada nisi mogao i imao?
- Nikome u životu i na ovom svetu ne želim da dobije takvu snagu i da prođe šta sam ja prošao. Želim moj život da zaboravim potpuno . Što se moje dece tiče gledam uvek da im pomognem i da budem tu jer ne bih ni svom ni ničijem detetu želeo da bilo kakvu brigu ima. Onako kako sam ja ojačao nije dobar način i ono što sam ja prošao ne želim nikome.
Mnogo je ljudi koji prolaze kroz težak život i razne situacije koje sa kojima se bore šta bi poručio iz svog iskustva, šta je tebi održalo nadu koja vuče dalje kroz teškoće?
- Meni je najveći spas uvek bio rad. Bez obzira kakve imao probleme i koliko god malo zarađivao, mnogo puta sam jako malo zarađivao ali me to nije pogađalo. Radio sam i teške poslove ali nikada nisam brinuo zbog novca. Uvek sam sebi govorio “radim, radiću a problemi dođu i odu”. Kada čovek radi on se bori i uči a za to vreme se stvari rešavaju dok se ne reše na kraju.
Što se tiče same muzike rekao je odakle mu sada najviše dolazi inspiracija, da li dolazi iz današnjice, detinjstva ili je to pomešano i u kakvim momentima ta inspiracija najviše dolazi.
- Sve mi dolazi u samoći jer sam se u njoj najlešpe osećao.
Kada dođe do ispoljavanja emocije kroz muziku koliko to oslobađa i leči a koliko vraća teret i tugu?
- U momentu stvaranja sve to je bol, pa radio pet minuta, četiri dana ili koliki god period...to je sve bol koji izlazi iz teških dubina. A kada se to završi i zaokruži, tada dolazi presek, sve se zaboravi i tada sam srećan. Kada pravim pesme svaki put suze idu same, to su ti momenti oslobađanja dok stvaram.
Kakav je bio osećaj kada si shvatio da se mnogo ljudi poistovetilo sa tvojom dušom i da su se mnogi prepoznali deo sebe u tvojoj priči i muzici?
- Kada sam to shvatio bilo mi je prelepo .To je meni bila najveća sreća u sreći i to me održava i to su mi krila da nastavim dalje i da stvaram.
Kada stvaraš novu muziku da li osećaš veću snagu i samopouzdanje ili još uvek po malo stidljivo pristupaš?
- Sada imam mnogo oviše samopouzdanja i mnogo veću slobodu. Kada sam radio na početku I pisao uvek sam se plašio da to neće biti dobro dok posle toliko vremena više i ne razmišljam o tome i osećam se slobodno kao ptica na grani. Prava emocija će uvek naći put do ljudi.
