NAJTUŽNIJI PRIZOR SA SRPSKIH BUVLJAKA: Tuđe porodice, decu i uspomene neko je samo BACIO – fotografije završile među stvarima koje niko neće, a komentar jedne žene posebno boli: „Tužno je“

Na prvi pogled deluju kao obični stari ramovi koje je neko izneo na buvljak. Ali kada se pogleda šta je u njima, prizor postaje mnogo tužniji: lica ljudi koje možda više niko ni ne prepoznaje, deca koja su odavno odrasla, porodični trenuci i uspomene koje su nekada nekome sigurno bile dragocene.

Jedan takav prizor ponovo je privukao pažnju ljudi na društvenim mrežama, nakon što su pronađene stare porodične fotografije na Najlon pijaci u Novom Sadu.

Osoba koja ih je pronašla nije mogla da ih jednostavno baci.

Uz fotografije je objavljena poruka:

„Nađene slike na Najlon pijaci, (ramovi promenili namenu) slike nam bilo žao da bacimo pa ako neko zna nešto o osobama sa slike nek javi da im damo slike. Lepe uspomene.“

U nekoliko rečenica stala je cela jedna priča o tome kako predmeti koji su nekada čuvani godinama mogu, gotovo neprimetno, da završe na mestu na kojem ih niko ne očekuje.

NEKO JE OVE SLIKE NEKADA ČUVAO KAO BLAGO

Na fotografijama nisu samo nepoznata lica.

To su ljudi koji su nekada bili nečija deca, roditelji, prijatelji, braća, sestre. Na nekim fotografijama su možda rođendani, proslave, putovanja, venčanja ili sasvim obični dani koji su tada izgledali nevažni.

A upravo takve fotografije često postanu najvrednije tek mnogo godina kasnije.

Danas, kada se hiljade fotografija čuvaju u telefonima, računarima i na društvenim mrežama, lako je zaboraviti koliko je nekada bilo važno izraditi fotografiju i staviti je u album ili ram.

Jedna fotografija značila je da je trenutak sačuvan.

Nije mogla da se napravi još 50 puta jednim pritiskom prsta.

Zato je posebno tužno kada se takve slike pojave među stvarima koje su završile na buvljaku.

„NE ZNAM DA LI LJUDI TO SVESNO BACAJU...“

U komentarima ispod objave ljudi su pokušavali da shvate kako je uopšte moguće da porodične fotografije završe na Najlonu.

Jedna žena je napisala:

„Jako puno slika završi na najlonu, ja ne znam da li ljudi to svesno bacaju ili slučajno završi u smeću. Kako god, tužno je.“

I možda je upravo to najteže pitanje cele priče.

Kako fotografija jedne porodice postane nečiji otpad?

Da li neko prazni kuću svojih roditelja?

Da li se prilikom selidbe baci kutija za koju niko ne zna čija je?

Da li fotografije završe među stvarima koje su ostale posle nečije smrti?

Ili ih neko jednostavno više ne smatra važnim?

Odgovor verovatno nije isti u svakom slučaju.

„NAŠI SU LJUDI SIGURNO...“

Jedan komentar pokušao je čak da približno odredi kada su fotografije nastale.

„Fotografije su iz perioda 2005–2010. napravljene, tad se ovako šatiralo na kapu i nosile se ovakve naočare i bio fazon da se izrađuju crno-bele fotografije“, napisala je jedna korisnica, dodajući da joj ljudi sa fotografija deluju kao da su rođeni oko 1978. godine i da danas imaju oko 50 godina.

Njen komentar pokazuje još jednu neobičnu stvar.

Ljudi pokušavaju da vrate identitet licima koja su nekada nekome bila najpoznatija na svetu.

Gledaju frizuru, odeću, naočare, godine, mesto na kojem je fotografija možda nastala.

Kao da pokušavaju da sastave tuđu porodičnu priču iz nekoliko komadića papira.

„SVAČIJE SLIKE UGLAVNOM TAKO ZAVRŠE“

Druga osoba napisala je nešto još sumornije:

„Svačije slike uglavnom tako završe, samo te osobe ne znaju, pre ili kasnije završiće tamo... negde... bačene, žalosno?“

I upravo taj komentar je pokrenuo širu temu.

Jer možda problem nije samo u jednom pronađenom kompletu fotografija.

Na Najlon pijaci, koja je poznata po polovnim stvarima, starinama, knjigama, igračkama i predmetima iz nečijih nekadašnjih domova, mogu se pronaći i porodični albumi, fotografije nepoznatih ljudi, vojničke slike i razglednice iz nekih prošlih vremena.

Nekome je to samo stari papir.

Nekome drugom može biti jedini preostali trag o porodici koju više nema.

RAMOVI SU PROMENILI NAMENU, ALI SLIKE NISU MORALA DA ZAVRŠE U SMEĆU

Posebno je upečatljiva rečenica iz objave: „ramovi promenili namenu“.

To znači da je neko možda kupio ili uzeo ram zbog samog rama, a da su fotografije ostale unutra.

Možda je nekome trebalo staklo.

Možda okvir.

Možda je ceo predmet jednostavno postao roba koja se prodaje dalje.

Ali ljudi koji su pronašli fotografije uradili su nešto što se danas ne podrazumeva – bilo im je žao da ih bace.

Umesto toga, pokušali su da pronađu osobe sa fotografija.

I tu ova priča dobija potpuno drugačiji ton.

Jer možda će neko, gledajući objavu, prepoznati svoju majku.

Možda baku.

Možda prijatelje iz mladosti.

Možda sebe – mnogo mlađeg nego što se danas seća.

NEKADA SU SE FOTOGRAFIJE ČUVALE U ALBUMIMA, DANAS SU U TELEFONIMA

Jedan od komentara posebno dobro objašnjava promenu vremena:

„Mladi više ne čuvaju slike, sve im je u mobilnom telefonu.“

I to je možda najveći paradoks cele priče.

Nikada nismo fotografisali više.

Nikada nismo imali više fotografija.

A možda nikada nismo bili dalje od osećaja da je jedna fotografija nešto što mora da se sačuva.

Danas se fotografija može napraviti za sekund, poslati deset ljudi, sačuvati u telefonu i postaviti na mreže.

Ali šta će se sa njom dogoditi za 30 ili 40 godina?

Hoće li ostati na nekom starom telefonu?

Na ugašenom nalogu?

Na hard disku koji više niko ne može da otvori?

Ili će, kao nekada fotografije iz albuma, jednog dana postati deo nečije rasprodaje stvari?

MOŽDA VREDI ZASTATI PRE NEGO ŠTO BACIMO ALBUM

Ove fotografije sa Najlona možda nikada neće pronaći svoje vlasnike.

Možda će ostati misterija ko su ljudi sa njih i kako su njihovi životi završili među stvarima koje čekaju novog kupca.

Ali priča je podsetila mnoge na nešto jednostavno:

pre nego što bacimo stare fotografije, možda bi trebalo da pitamo porodicu da li neko zna ko je na njima.

Jer ono što nama izgleda kao stari papir nekome može biti poslednja fotografija roditelja, deteta, supružnika ili prijatelja.

A neke uspomene jednostavno ne bi trebalo da završe u smeću.

Možda upravo zato rečenica čoveka koji ih je pronašao ima posebnu težinu:

„Slike nam bilo žao da bacimo.“

Nekada je sasvim dovoljno da nekome bude žao da baci tuđu uspomenu.

Jer možda će se jednog dana pojaviti osoba koja će pogledati fotografiju i reći:

„To su moji.“

Fotografije preuzete sa Facebook profila NS - IZgubljeno- nađeno