Diva jugoslovenskog pozorišta koju svi volimo kao ROĐENU BAKU: U životu bila opasna zavodnica, odbila Mešu Selimovića, a zbog "NJENOG ČOVEKA" bušila zavese i jurila glumice

Ona i Velimir Bata Stojković su bili i ostali najpoznatiji baka i deka u Srbiji, njene replike danas izgovaraju najčešće ljute mame, a reprize serije koja ju je vinula u nebesa, iako je snimljena pre 30 godina, i dananas nas ganja u srce. 

Dragi čitaoci, današnji SD profil je posvećen jugoslovenskoj legendi, divi iz naroda, Radmili Savićević.

Radmila Savićević je rođena 1926. u Kruševcu, kao Radmila Milenković. Majka Cana je bila samohrana krojačica, a osim Radmile imala je i dva sina. Jednom prilikom, glumica je istakla da je je svoj optimizam i vedar duh nasledila upravo od nje.

- Optimizam nosim u sebi i nasledila sam ga verovatno od majke. Smeh je sreća, zdravlje i svim ljudima bih preporučila da se smeju kad im je najteže. Ispričaću vam nešto… Bila sam mlada, tek sam se udala. Moja svekrva Ljubica, prostirala je veš koji je sama oprala. Zimsko vreme, sneg, konopac se pokida i sve pade. A ona je stajala i smala se. A morala je sve iz početka da uradi. Eto, to su iskustva, koja se valjda i godinama stiču i nose u sebi – rekla je glumica za Blic davne 1997. godine.

Iako odrasla sa jednim roditeljem, kaže kako je u kući "bila gužva". Ipak u više navrata je isticala kako je imala srećno i bezbrižno detinjstvo. Upravo iz nevine dečje igre (a umetnost je iz igre i nastala) zavolela je glumu. Tako je u intervjuu otkrila zanimljivu anegdotu o "osnivanju" svog pozorišta:

- Osim putera i šljiva, volela sam da se igram pozorišta, volela sam da se bijem sa dečacima, da pravim 'kostime'. Recimo, jednoga dana sam uzela od mame veliki komad prave svile i stuštila se u dvorište, otvorila vrata od obora i isterala 'tamnošnje' prase. Zatim sam okačila svilu i, pozorište je bilo gotovo… Bilo je tu i baleta i komedija i tragedija, u haljinama od papira i krunama 'od zlata'. (Male novine, Sarajevo, 22. 2. 1981.)

Iako je njena majka imala jako težak život, trudila se da njeno troje dece nikada ne ispašta. Zanimljiv je i podatak Rdmila nije krštena sve do sedme godine, kada je trebalo da pođe u školu i kada nisu hteli da je prime ako nija krštena. Ona nije bila krštena do tada zbog uverenja svog oca. Mala Radmila imala je veoma siromašno detinjstvo, otac je njenu majku ostavio sa troje dece, bez igde ičega. Završila je Žensku zanatsku školu jer majka nije imala mogućnosti da joj pruži školovanje u gimnaziji, koju je Radmila želela da upiše. 

- Imao sam sreću da upoznam Radinu porodicu, majku Canu i dva rođena brata, Mileta i Žuleta Milenkovića, koji su živeli u jednoj trošnoj kućici iza nekadašnje čuvene kruševačke kafane Lipov lad – rekao je u nedavno objavljenoj knjizi o životu ove slavne umetnice Momir Bradić, otac bivšeg ministra kulture Nebojše Bradića i jedan od osnivača Kruševačkog pozorišta u kome je Radmila započela karijeru. 

- U tom dvorištu postojala je jedna dugačka zgrada u kojoj su dve sobe pripadale majka Cani, a nekoliko koraka dalje, stanovale su moje dve sestre, kod kojih sam još kao đak odlazio i tako upoznao Radu i njenu braću. To je bila zaista divna porodica koja je živela veoma siromašno. Cana je kao samohrana majka morala da izvede na put troje dece, tako da su svi mnogo radili. Ali u toj siromašnoj kućici, pored nemaštine, postojalo je i nešto lepo – dobrota i sreća.

- Ako može da se kaže da postoji mesto gde one stanuju, onda su to bile te dve sobice. Uvek su na perdi kraj prozora bile naređane dunje, iznad kojih je visio bosiljak i toliko je lepo mirisalo da imate utisak da ste ušli u neko rajsko naselje. Zemljani pod zastrt krparama bio je besprekorno čist, a atmosfera, uprkos sirotinji, toliko topla i domaćinska da ste se divno osećali. Volela je kruševački korzo, koji je vodio od Spomenika kosovskim junacima do sadašnjeg pozorišta. Tu se šetalo od šest sati uveče, kandelabri su bili u sredini, s jedne strane išlo se od spomenika do pozorišta, a s druge vraćalo. Sećam se da je imala neku posebnu haljinicu za korzo, koju joj je majka Cana sašila, i crvene cipelice, kojima je volela da tupka kad šeta, govorio je Momir.

Za studije takođe nije imala finansijskih mogućnosti. Majka joj je bila šnajderka, a Radmila je često išla u nadnicu i u njivu, gde je okopavala kukuruz.

Odmah po završetku srednje škole postala je član Kruševačkog pozorišta sa kojim je gostovala po celoj Jugoslaviji. Godine 1947. pridružila se Niškom narodnom pozorištu, a potom se vratila u Kruševac. Komitet je vratio u rodni grad uz obrazloženje: 'Zašto bi Rada zabavljala Nišlije, kad može i naše?'

Godine 1956. postaje stalni član pozorišta u Nišu i tu igra u oko četrdeset komada. Savićevićeva je kasnije priznala da je u to vreme maštala da karijeru nastavi u Sarajevu, ali kada joj je Meša Selimović, direktor Sarajevskog narodnog pozorišta, ponudio angažman, ona je odbila.

- Pozorište je celi moj život. Često smo spremni da od teatra tražimo sve, ali retko se zapitamo šta smo mi dali tom teatru – rekla je Radmila jednom prilikom (Nada, 1977.) kao i:

- U Kruševcu sam počinjala, u Nišu sazrevala, a u Beograd došla – da se poklonim i pokažem šta znam.

Pedesetih godina dvadesetog veka Radmila postaje prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta i upravo u Beogradu, uz veliku pomoć i nagovor reditelja Aleksandra Đorđevića, upoznaje prednosti filmske umetnosti, te 1961. snima i prvi film. Ona je poznata po ulogama domaćica i žena iz nadora.

- Nisu me privlačile uloge kaćiperki i vrtirepki. Nekako sam uvek volela da igram zrele žene, žene pune životnog iskustva koje nešto mogu da pruže, koje znaju šta je to… živeti život – rekla je Rada jednom prilikom, kao i:

- Nikad nisam umela da budem dama. Ni u svom repertoaru nisam igrala uloge nekih gospoja. Uvek sam imala uloge koje su zahtevale najkraći, ali zato najteži put do gledaoca. (Glas, Banja Luka, 18. 5.1985.)

Iako je po ulogama svi pamte kao dobru domaćicu, istina je, ipak, bila malo drugačija:

- Ljudi koji me ovako znaju misle da sam ja kompletna domaćica. Međutim, moram da ti odam jednu malu tajnu: ja uopšte ne znam da mesim. I strašno sam se namučila za Novu godinu. Ja sam jednu tortu mesila šest, sedam sati i došlo mi je da je bacim kroz prozor, jer je to strašno komplikovano za mene. Sve što mora da se meri - ja to, brate, kad kuvam radim sve od oka, po ukusu, sasvim… nekako drukčije, tu sam na svom terenu. (TV novosti, 8. 3. 1974.)

Pažnju na sebe je skrenula 1968. u filmu "Višnja na Tašmajdanu", gđe je igrala razrednog starešinu. Popularnost stiče kao Violeta u "Kamiondžijama", devojka zaljubljena u Paju Čuturu (Pavle Vuisić), i kao baka Vuka u "Pozorištu u kući". Godine 1976. snima TV seriju "Babino unuče", da bi potom igrala u seriji "Vruć vetar". Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u "Boljem životu", a godine 1993. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u seriji "Srećni ljudi". Njena poslednja uloga bila je Dostana u "Porodičnom blagu".

- Gluma je nešto najlepše što se meni desilo. Jer, ne verujem da bih u bilo kom drugom poslu bila toliko uporna i istrajna. Spadam u red onih koji misle da uvek mogu više i bolje da urade. Možda je to baš ono što me je držalo sve ovo vreme. (Politika ekspres, 12. 10. 1996.)

Rada i "njen čovek"

Život ove legendarne glumice obeležilo je teško detinjstvo ali i ljubav prema svom kolegi, Božidaru Savićeviću. Njihova osećanja su bila toliko jaka, da nisu mogli dugo da izdrže jedno bez drugog. Mnogi su isticali da je po njihovoj priči mogao da se napiše scenario za najromantičniji film.

Božu je upoznala na kruševačkom korzou. Kako govore njeni bližnji, supruga nikada nije zvala ni po imenu ni kao muža, nego kao "moj čovek".

Upoznali su se u Kruševcu, odakle su kasnije, zajedno, stigli do Beograda. Iako je po struci Božidar bio zubni tehničar, on se 1948. godine posvetio glumi i pridružio se svojoj supruzi na daskama koje život znače. Venčali su se 16. maja 1950. godine i uživali u skladnom i harmoničnom životu. Mnogo su se voleli i dočekali da proslave pedeset godina braka.

Boža se veoma mlad razboleo, a Radmila je o njemu brinula, čuvala ga, mazila i pazila, tako da je doživeo starost. Ona je bila izuzetno ljubomorna, pa postoji legenda da je sekla i bušila kulise kako bi imala bolji pogled na glumce kada je Boža imao neku scenu sa mladom koleginicom.

U knjizi "Prva i poslednja" Radina sestričina je svedočila:

- Mnogi su je pitali kako je moguće da ta ljubav traje pedeset godina, istim intenzitetom, a ona je govorila: Muž je svetinja i mora da se poštuje. Lako je razvesti se, ali je velika stvar sačuvati brak. Teča je bio iz patrijarhalne crnogorske porodice, a tetka Rada je jako cenila svekra i svekrvu, jer je tako vaspitana. Boža je bio mnogo vezan za nju, uzvraćao joj je pažnju i ljubav - navodi se u knjizi.

Radmila je igrala još tokom Drugog svetskog rata i tako je ostalo tokom celog života - gde je išla ona, išao je i on. Božidar i Radmila glumili su prvo u Kruševcu, pa u Nišu i na kraju u Beogradu.

- Otići iz svog rodnog grada, ostaviti svoje majke, svoje kuće, mi smo bili izvor zarade koja je njima omogućavala da svoje dane bolje prožive. To je bilo strašno. Mi smo otišli. Ljubiša RužIć je ponudio mom čoveku da dođemo u Niš. Nismo imali stan, ništa. Glumci su u svim varijantama bili sirotinja. Ne žalim se. Ja sam svoj život živela onako kako sam htela – prisećala se Radmila godinama kasnije.

Sa njima nikada nije bilo dosadno i umeli su i te kako da oraspolože ljude i prirede im iznenađenja. 

- Jednom prilikom još kao devojčica vraćala sam se s njima iz Novog Sada za Beograd, nešto me je bolela glava, pa sam bila neraspoložena, a oni su, da bi mi olakšali put, odglumili celu Zonu Zamfirovu. Boža je vozio i govorio sve muške uloge, a Rada je sedela pored njega i glumila ženske. Umeli su ljudima da prirede neočekivana i originalna iznenađenja – priseća se Nataša Mijušković u knjizi.

Uprkos ljubomori, njih dvoje su imali skladan i srećan brak, a jedino što je moglo da im pokvari sreću jeste to što nisu imali dece. 

U svojoj ljubavi su uživali do glumičine smrti 8. novembra 2001. godine. a Božidar je preminula nešto više od godinu dana kasnije 25. januara 2003. godine.

Danas počivaju zajedno na Novom groblju u Beogradu u Aleji zaslužnih građana.

Baka cele nacije

Za dramske umetnike nije neuobičajeno da im jedna uloga odredi karijeru ili bar žanr u kojem će biti najprisutniji, kao ni to da ih publika često prilikom slučajnih susreta na ulici oslovljava imenom lika koji ih je proslavio. Međutim, retko se dešava da prva odigrana uloga, još u ranom detinjstvu, odredi profesionalnu sudbinu, kao što je to bilo s dramskom umetnicom Radmilom Savićević koja je još kao devojčica u osnovnoj školi imala svoj prvi javni nastup kao Baba Sara u istoimenoj recitaciji.

Kasnije kroz profesionalni život, ispostaviće se, baba ili baka postaće skoro obavezan prefiks kada bi je publika oslovljavala po imenu likova koje je tumačila u televizijskim serijama, mada je i u pozorištu od početka profesionalne karijere glumila žene znatno starije od nje.

Recitovanje i glumu volela je od najranijeg detinjstva, a talenat za to brusila je najpre u dramskim i recitatorskim sekcijama u osnovnoj školi, a kasnije je nastavila u Sokolskom pozorištu i dramskoj sekciji Abrašević. Za vreme Drugog svetskog rata, Rada je učestvovala u dobrotvornim priredbama za zarobljenike u nemačkim logorima. Kao devetnaestogodišnjakinja poklonila se pozorišnoj publici u svom rodnom gradu, odmah po njegovom oslobađanju od nemačke okupacije, nakon predstave Đido koju su izveli članovi amaterskog pozorišta i Druge proleterske divizije. Dok se ratom razorena zemlja obnavljala, Radmila je učestvovala u radnim akcijama u Vojvodini, gde je organizovala i predvodila omladinsku grupu koja je krajem 1954. godine kruševačkoj publici podarila drugu posleratnu predstavu "Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika". Prvog aprila naredne godine postala je stalni član Okružnog pozorišta u Kruševcu i već prvog maja debitovala je u predstavi Roditeljski dom Valentina Katajeva, u kojoj je tumačila lik Marije Martinove.

U toku narednih osam godina odigrala je skoro sedamdeset uloga u dramskom repertoaru ovog teatra, a posle premijerne izvedbe predstave Kola mudrosti, dvoja ludosti usledio je angažman u Narodnom pozorištu u Nišu, ali ju je Komitet Komunističke partije ubrzo vratio u rodni Kruševac uz obrazloženje: Zašto bi Rada zabavljala Nišlije kad može i naše. Član Narodnog pozorišta u Nišu postaje 1955. i do 1970, koliko je tamo bila, ostvarila je više od pedeset uloga.

Tada dolazi do preokreta u njenoj karijeri, koji je za nju predstavljao, kako je sama govorila, novi početak.

- Ukupno 25 godina vukla sam, radila, stvarala i došla kao gotova glumica u Beograd, sve zaboravila i počela ispočetka – rekla je Radmila 1993. u intervjuu za TV Novosti.

Član Beogradskog dramskog pozorišta postala je 1970. odakle je 1986. otišla u penziju sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina, ali njena profesionalna karijera time nije okončana. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni. 

- Ništa ne improvizujem i, jednostavno, to ne volim. Nikada ni u jednoj pozorišnoj predstavi nisam improvizovala. Sve moram strahovito da naučim, da to meni legne, da poverujem liku koji igram i tek onda da ga iznesem pred javnost. Maksimalno se trudim da napisanom liku dam sve od sebe, sve što mogu. Često mi kažu: Vi to lako radite. Iza toga lako stoje neprospavane noći, učenje teksta od tačke do zapete, ogroman, dugogodišnji rad – rekla je Radmila 1993. u intervjuu objavljenom u TV Novostima, broju koji je u istoriji srpskog novinarstva ostao ubeležen kao najskuplji, jer je u to vreme sulude inflacije cena jednog primerka ovog magazina bila bilion dinara.

Iako mlađe generacije na žalost, sve manje prepoznaju ime Radmila Savićević, svi znaju bar neki citat Riske i drago nam je da, pa makar i na taj način, ova legenda i dalje živi: