Дива југословенског позоришта коју сви волимо као РОЂЕНУ БАКУ: У животу била опасна заводница, одбила Мешу Селимовића, а због "ЊЕНОГ ЧОВЕКА" бушила завесе и јурила глумице

Она и Велимир Бата Стојковић су били и остали најпознатији бака и дека у Србији, њене реплике данас изговарају најчешће љуте маме, а репризе серије која ју је винула у небеса, иако је снимљена пре 30 година, и дананас нас гања у срце. 

Драги читаоци, данашњи СД профил је посвећен југословенској легенди, диви из народа, Радмили Савићевић.

Радмила Савићевић је рођена 1926. у Крушевцу, као Радмила Миленковић. Мајка Цана је била самохрана кројачица, а осим Радмиле имала је и два сина. Једном приликом, глумица је истакла да је је свој оптимизам и ведар дух наследила управо од ње.

- Оптимизам носим у себи и наследила сам га вероватно од мајке. Смех је срећа, здравље и свим људима бих препоручила да се смеју кад им је најтеже. Испричаћу вам нешто… Била сам млада, тек сам се удала. Моја свекрва Љубица, простирала је веш који је сама опрала. Зимско време, снег, конопац се покида и све паде. А она је стајала и смала се. А морала је све из почетка да уради. Ето, то су искуства, која се ваљда и годинама стичу и носе у себи – рекла је глумица за Блиц давне 1997. године.

Иако одрасла са једним родитељем, каже како је у кући "била гужва". Ипак у више наврата је истицала како је имала срећно и безбрижно детињство. Управо из невине дечје игре (а уметност је из игре и настала) заволела је глуму. Тако је у интервјуу открила занимљиву анегдоту о "оснивању" свог позоришта:

- Осим путера и шљива, волела сам да се играм позоришта, волела сам да се бијем са дечацима, да правим 'костиме'. Рецимо, једнога дана сам узела од маме велики комад праве свиле и стуштила се у двориште, отворила врата од обора и истерала 'tamnošnje' прасе. Затим сам окачила свилу и, позориште је било готово… Било је ту и балета и комедија и трагедија, у хаљинама од папира и крунама 'од злата'. (Мале новине, Сарајево, 22. 2. 1981.)

Иако је њена мајка имала јако тежак живот, трудила се да њено троје деце никада не испашта. Занимљив је и податак Рдмила није крштена све до седме године, када је требало да пође у школу и када нису хтели да је приме ако нија крштена. Она није била крштена до тада због уверења свог оца. Мала Радмила имала је веома сиромашно детињство, отац је њену мајку оставио са троје деце, без игде ичега. Завршила је Женску занатску школу јер мајка није имала могућности да јој пружи школовање у гимназији, коју је Радмила желела да упише. 

- Имао сам срећу да упознам Радину породицу, мајку Цану и два рођена брата, Милета и Жулета Миленковића, који су живели у једној трошној кућици иза некадашње чувене крушевачке кафане Липов лад – рекао је у недавно објављеној књизи о животу ове славне уметнице Момир Брадић, отац бившег министра културе Небојше Брадића и један од оснивача Крушевачког позоришта у коме је Радмила започела каријеру. 

- У том дворишту постојала је једна дугачка зграда у којој су две собе припадале мајка Цани, а неколико корака даље, становале су моје две сестре, код којих сам још као ђак одлазио и тако упознао Раду и њену браћу. То је била заиста дивна породица која је живела веома сиромашно. Цана је као самохрана мајка морала да изведе на пут троје деце, тако да су сви много радили. Али у тој сиромашној кућици, поред немаштине, постојало је и нешто лепо – доброта и срећа.

- Ако може да се каже да постоји место где оне станују, онда су то биле те две собице. Увек су на перди крај прозора биле наређане дуње, изнад којих је висио босиљак и толико је лепо мирисало да имате утисак да сте ушли у неко рајско насеље. Земљани под застрт крпарама био је беспрекорно чист, а атмосфера, упркос сиротињи, толико топла и домаћинска да сте се дивно осећали. Волела је крушевачки корзо, који је водио од Споменика косовским јунацима до садашњег позоришта. Ту се шетало од шест сати увече, канделабри су били у средини, с једне стране ишло се од споменика до позоришта, а с друге враћало. Сећам се да је имала неку посебну хаљиницу за корзо, коју јој је мајка Цана сашила, и црвене ципелице, којима је волела да тупка кад шета, говорио је Момир.

За студије такође није имала финансијских могућности. Мајка јој је била шнајдерка, а Радмила је често ишла у надницу и у њиву, где је окопавала кукуруз.

Одмах по завршетку средње школе постала је члан Крушевачког позоришта са којим је гостовала по целој Југославији. Године 1947. придружила се Нишком народном позоришту, а потом се вратила у Крушевац. Комитет је вратио у родни град уз образложење: 'Зашто би Рада забављала Нишлије, кад може и наше?'

Године 1956. постаје стални члан позоришта у Нишу и ту игра у око четрдесет комада. Савићевићева је касније признала да је у то време маштала да каријеру настави у Сарајеву, али када јој је Меша Селимовић, директор Сарајевског народног позоришта, понудио ангажман, она је одбила.

- Позориште је цели мој живот. Често смо спремни да од театра тражимо све, али ретко се запитамо шта смо ми дали том театру – рекла је Радмила једном приликом (Нада, 1977.) као и:

- У Крушевцу сам почињала, у Нишу сазревала, а у Београд дошла – да се поклоним и покажем шта знам.

Педесетих година двадесетог века Радмила постаје првакиња Београдског драмског позоришта и управо у Београду, уз велику помоћ и наговор редитеља Александра Ђорђевића, упознаје предности филмске уметности, те 1961. снима и први филм. Она је позната по улогама домаћица и жена из надора.

- Нису ме привлачиле улоге каћиперки и вртирепки. Некако сам увек волела да играм зреле жене, жене пуне животног искуства које нешто могу да пруже, које знају шта је то… живети живот – рекла је Рада једном приликом, као и:

- Никад нисам умела да будем дама. Ни у свом репертоару нисам играла улоге неких госпоја. Увек сам имала улоге које су захтевале најкраћи, али зато најтежи пут до гледаоца. (Глас, Бања Лука, 18. 5.1985.)

Иако је по улогама сви памте као добру домаћицу, истина је, ипак, била мало другачија:

- Људи који ме овако знају мисле да сам ја комплетна домаћица. Међутим, морам да ти одам једну малу тајну: ја уопште не знам да месим. И страшно сам се намучила за Нову годину. Ја сам једну торту месила шест, седам сати и дошло ми је да је бацим кроз прозор, јер је то страшно компликовано за мене. Све што мора да се мери - ја то, брате, кад кувам радим све од ока, по укусу, сасвим… некако друкчије, ту сам на свом терену. (ТВ новости, 8. 3. 1974.)

Пажњу на себе је скренула 1968. у филму "Вишња на Ташмајдану", гђе је играла разредног старешину. Популарност стиче као Виолета у "Камионџијама", девојка заљубљена у Пају Чутуру (Павле Вуисић), и као бака Вука у "Позоришту у кући". Године 1976. снима ТВ серију "Бабино унуче", да би потом играла у серији "Врућ ветар". Крајем осамдесетих тумачи лик секретарице Жарке у "Бољем животу", а године 1993. њена каријера долази до врхунца улогом Риске Голубовић у серији "Срећни људи". Њена последња улога била је Достана у "Породичном благу".

- Глума је нешто најлепше што се мени десило. Јер, не верујем да бих у било ком другом послу била толико упорна и истрајна. Спадам у ред оних који мисле да увек могу више и боље да ураде. Можда је то баш оно што ме је држало све ово време. (Политика експрес, 12. 10. 1996.)

Рада и "њен човек"

Живот ове легендарне глумице обележило је тешко детињство али и љубав према свом колеги, Божидару Савићевићу. Њихова осећања су била толико јака, да нису могли дуго да издрже једно без другог. Многи су истицали да је по њиховој причи могао да се напише сценарио за најромантичнији филм.

Божу је упознала на крушевачком корзоу. Како говоре њени ближњи, супруга никада није звала ни по имену ни као мужа, него као "мој човек".

Упознали су се у Крушевцу, одакле су касније, заједно, стигли до Београда. Иако је по струци Божидар био зубни техничар, он се 1948. године посветио глуми и придружио се својој супрузи на даскама које живот значе. Венчали су се 16. маја 1950. године и уживали у складном и хармоничном животу. Много су се волели и дочекали да прославе педесет година брака.

Божа се веома млад разболео, а Радмила је о њему бринула, чувала га, мазила и пазила, тако да је доживео старост. Она је била изузетно љубоморна, па постоји легенда да је секла и бушила кулисе како би имала бољи поглед на глумце када је Божа имао неку сцену са младом колегиницом.

У књизи "Прва и последња" Радина сестричина је сведочила:

- Многи су је питали како је могуће да та љубав траје педесет година, истим интензитетом, а она је говорила: Муж је светиња и мора да се поштује. Лако је развести се, али је велика ствар сачувати брак. Теча је био из патријархалне црногорске породице, а тетка Рада је јако ценила свекра и свекрву, јер је тако васпитана. Божа је био много везан за њу, узвраћао јој је пажњу и љубав - наводи се у књизи.

Радмила је играла још током Другог светског рата и тако је остало током целог живота - где је ишла она, ишао је и он. Божидар и Радмила глумили су прво у Крушевцу, па у Нишу и на крају у Београду.

- Отићи из свог родног града, оставити своје мајке, своје куће, ми смо били извор зараде која је њима омогућавала да своје дане боље проживе. То је било страшно. Ми смо отишли. Љубиша РужИћ је понудио мом човеку да дођемо у Ниш. Нисмо имали стан, ништа. Глумци су у свим варијантама били сиротиња. Не жалим се. Ја сам свој живот живела онако како сам хтела – присећала се Радмила годинама касније.

Са њима никада није било досадно и умели су и те како да орасположе људе и приреде им изненађења. 

- Једном приликом још као девојчица враћала сам се с њима из Новог Сада за Београд, нешто ме је болела глава, па сам била нерасположена, а они су, да би ми олакшали пут, одглумили целу Зону Замфирову. Божа је возио и говорио све мушке улоге, а Рада је седела поред њега и глумила женске. Умели су људима да приреде неочекивана и оригинална изненађења – присећа се Наташа Мијушковић у књизи.

Упркос љубомори, њих двоје су имали складан и срећан брак, а једино што је могло да им поквари срећу јесте то што нису имали деце. 

У својој љубави су уживали до глумичине смрти 8. новембра 2001. године. а Божидар је преминула нешто више од годину дана касније 25. јануара 2003. године.

Данас почивају заједно на Новом гробљу у Београду у Алеји заслужних грађана.

Бака целе нације

За драмске уметнике није неуобичајено да им једна улога одреди каријеру или бар жанр у којем ће бити најприсутнији, као ни то да их публика често приликом случајних сусрета на улици ословљава именом лика који их је прославио. Међутим, ретко се дешава да прва одиграна улога, још у раном детињству, одреди професионалну судбину, као што је то било с драмском уметницом Радмилом Савићевић која је још као девојчица у основној школи имала свој први јавни наступ као Баба Сара у истоименој рецитацији.

Касније кроз професионални живот, испоставиће се, баба или бака постаће скоро обавезан префикс када би је публика ословљавала по имену ликова које је тумачила у телевизијским серијама, мада је и у позоришту од почетка професионалне каријере глумила жене знатно старије од ње.

Рецитовање и глуму волела је од најранијег детињства, а таленат за то брусила је најпре у драмским и рецитаторским секцијама у основној школи, а касније је наставила у Соколском позоришту и драмској секцији Абрашевић. За време Другог светског рата, Рада је учествовала у добротворним приредбама за заробљенике у немачким логорима. Као деветнаестогодишњакиња поклонила се позоришној публици у свом родном граду, одмах по његовом ослобађању од немачке окупације, након представе Ђидо коју су извели чланови аматерског позоришта и Друге пролетерске дивизије. Док се ратом разорена земља обнављала, Радмила је учествовала у радним акцијама у Војводини, где је организовала и предводила омладинску групу која је крајем 1954. године крушевачкој публици подарила другу послератну представу "Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика". Првог априла наредне године постала је стални члан Окружног позоришта у Крушевцу и већ првог маја дебитовала је у представи Родитељски дом Валентина Катајева, у којој је тумачила лик Марије Мартинове.

У току наредних осам година одиграла је скоро седамдесет улога у драмском репертоару овог театра, а после премијерне изведбе представе Кола мудрости, двоја лудости уследио је ангажман у Народном позоришту у Нишу, али ју је Комитет Комунистичке партије убрзо вратио у родни Крушевац уз образложење: Зашто би Рада забављала Нишлије кад може и наше. Члан Народног позоришта у Нишу постаје 1955. и до 1970, колико је тамо била, остварила је више од педесет улога.

Тада долази до преокрета у њеној каријери, који је за њу представљао, како је сама говорила, нови почетак.

- Укупно 25 година вукла сам, радила, стварала и дошла као готова глумица у Београд, све заборавила и почела испочетка – рекла је Радмила 1993. у интервјуу за ТВ Новости.

Члан Београдског драмског позоришта постала је 1970. одакле је 1986. отишла у пензију са укупним радним стажом од четрдесет година, али њена професионална каријера тиме није окончана. Доживела је и златни јубилеј – пола века на сцени. 

- Ништа не импровизујем и, једноставно, то не волим. Никада ни у једној позоришној представи нисам импровизовала. Све морам страховито да научим, да то мени легне, да поверујем лику који играм и тек онда да га изнесем пред јавност. Максимално се трудим да написаном лику дам све од себе, све што могу. Често ми кажу: Ви то лако радите. Иза тога лако стоје непроспаване ноћи, учење текста од тачке до запете, огроман, дугогодишњи рад – рекла је Радмила 1993. у интервјуу објављеном у ТВ Новостима, броју који је у историји српског новинарства остао убележен као најскупљи, јер је у то време сулуде инфлације цена једног примерка овог магазина била билион динара.

Иако млађе генерације на жалост, све мање препознају име Радмила Савићевић, сви знају бар неки цитат Риске и драго нам је да, па макар и на тај начин, ова легенда и даље живи: