Čudo moderne Srbije: DR MILAN PROSEN – On ima tri posla i sva tri radi iz ljubavi!

Šta smo drugo mogli nego da odemo put Narodnog pozorišta da se i sami uverimo u to?

I, zaista, nađosmo dr Milana Prosena, istoričara umetnosti, turističkog vodiča i operskog pevača.

U početku smo odbacili "haripoterovske" teorije o magiji i vraćanju vremena, ali raditi tri posla u Srbiji? I to Srbiji kojoj je kultura toliko "bitna". Radoznalost je ubila mačku, a nas je dovela do prijatnog razgovora na mnoge teme.

Naš sagovornik dao je sve od sebe da nam približi sva svoja zanimanja, ali i kulturnu istoriju Srbije.

Umetnost je ljubav koju možete osetiti i prepoznati, a koliko ćete to biti u stanju zavisi od vašeg dara da primetite lepo i vaše sposobnosti da naučite da razlikujete lepo od nelepog. Čovek poštuje umetnost jer mu ona približava lepo, a ne poštuje je onda kad od lepog želi da se udalji. Umetnost je veština emitovanja lepog – kroz sliku, zvuk, pismo i svakojaku drugu formu. Ko poštuje lepo i ceni veštinu poštovaće i umetnost. Ko nauči da prepozna i spozna lepotu, više će poštovati umetnost. Onaj koji traži lepo u nelepom umetnost neće poštovati, ceniti niti čuvati.

Verujem da je svakome potrebno lepo, te da ukazivanjem na lepo kroz bilo koji vid umetnosti, pomažemo drugima, da spoznaju ono što smo svojim darom ili znanjem prepoznali i osetili. Kao vodič, pevač i pisac, pokušavam da pružim spoznaju o lepom. Kao neko ko je u lepo zaljubljen, srećan sam da tu ljubav uspevam da usadim u srce i oko nekog drugog.

Kultura je život sa lepim. Ophođenje, govor, misao, poštovanje, sve je to deo kulture. Umetnost je estetska i intelektualna sublimacija kulture. Politika nije lepa, bar ne ono što se politikom danas pretstavlja. U današnjem političkom životu nema lepote ophođenja, niti lepih misli, a estetika i ljubav su joj strani. Današnja politika se služi mahinacijom misli i intelekta, ona zloupotrebljava znanje i nastoji da ga usmerava. Što je politika prisutnija u svakodnevnom životu, to je pritisak koji vrši na kulturu i umetnost veći. Reakcija na pritisak politike kreće se od dobrovoljne potlačenosti do revolucije. Tako su nastali brojni umetnički pokreti. I naše vreme će iznedriti svoj umetnički pokret, a sve okolnosti našeg života stvoriće sliku o kulturi vremena u kome živimo. U toj slici prisustvo lepog kao emanacije ljubavi, daleko je manje od onog što bih želeo da bude. Potreba za umetnošću manja je od potrebe za novcem, potreba za znanjem manja je od pohlepe za položajem, potreba za kulturom izjednačila se sa samoprezentacijom u kojoj lepom ophođenju, govoru, misli i poštovanju, često nema mesta.

Ja nikada nisam prihvatio odlazak. U materijalnom i duhovnom pogledu uspeo sam da se zadovoljim onime što sam ovde mogao da dobijem i stvorim. Verujem da je mnogima odlazak bio izlaz, jer to su jedna otvorena vrata koja uvek nude nešto drugo. Ako ono što imate treba da zameni nešto drugo, onda je odlazak uvek opcija. Drugo je lakše idealizovati, maštati o njemu, žudeti za njime. Voleo bih da trenutke proživim na mnogim mestima, i verujem da bih bio srećan i na drugom mestu, sve dok sreću nalazim u lepom, a zadovoljstvo u onome što imam. Zadržalo me je to što sam ovde imao sreću i zadovoljstvo, pa mi to drugo nije bilo potrebno.

Najbolje zanimanje je ono koje volite, jer je ljubav jedini ključ uspeha i satisfakcije. Ja imam tri profesije jer mi toliko obaveze dozvoljavaju. Istoričar umetnosti je istraživač, kopa po prašini i traži odsjaj blaga, koje kad pronađe zavoli i želi da pokaže svima. Recimo, kao Indijana Džons, samo što nema škorpija i zmija. Pod izgovorom da istražujete nečiji umetnički opus bavite se tuđim životom, a pri tome niko ne smatra da je to nepristojno.

Najbolji arhitekta sa naših prostora je... U nauci ne postoji najbolji umetnik. Izbor jednog imena je lični afinitet, no ako bih birao kuću za stanovanje, verovatno bih izabrao neku koju je projektovao arhitekta Branko Krstić. Krstić je bio esteta koji je svojim graditeljstvom, skulpturom, dekoracijom, oslikavao kulturu međuratnog Beograda na izuzetno kreativan i likovno veoma bogat način. Kao zaljubljenik u epohu ar dekoa (1920/30. godine) kada su nastala njegova dela, ja bih odabrao njega.

Najbolji slikar sa naših prostora je... Bilo bi mi teško da izbor svedem na 5-6 imena – recimo da uživam u portretima koje je slikao Konstantin Danil i znatno kasnije Petar Dobrović, u pejzažima Nadežde Petrović i Save Šumanovića, slikama Miće Popovića i Milene Pavlović-Barili. Što više razmišljam o ovom odgovoru to je mogućnost da svedem broj manja. Kamo Paja Jovanović, Predić, Konjović, Veličković...

Najbolji vajar sa naših prostora je... Ivan Meštrović. Niko nije kao Meštrović opevao srpske epske junake. Niko nije zagrejao kamen i bronzu sa tolikom snagom strasti i ljudske moći kao što je on moć video u Obiliću i majci Jugovića. Meštrović je video toliko duboko, a što je video to je ostalo iza njega ovekovečeno. Nije ni čudo da je jedna slavna Margarit Jursenar, jedan svoj naslov posvetila osmehu Meštrovićevog Kraljevića Marka.

Najlepši muzej u Srbiji je... Galerija Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu je mesto gde na malom mestu imate impresivan broj remek-dela srpskih slikara prve polovine XX veka, koje pažljivo i promišljeno birao ovaj srpski diplomata.. Odlična postavka, vredni kustosi i dobri stručnjaci, ali pre svega boja i forma srpske kulture jedne epohe, čine meni lično, ovo mesto najlepšim međ muzejima srpskim.

A u svetu... Britanski muzej u Londonu i Muzej Orsej u Parizu, mi padaju prvi na pamet, mada... mali kompaktni muzeji, u kojima ne osetite prenatrpanost informacijama su moj favorit. Rodenov muzej u Parizu, Ufići u Firenci, Volis kolekcija u Londonu, Van Gogov muzej u Amsterdamu i Carska riznica u dvorcu Hofburg u Beču.

Najlepša izložba koju ste posetili je... "Ticijan" u Nacionalnoj Galeriji u Londonu i "1925, kad je ar deko zaveo svet" u Palati Šajo u Parizu.

Kao školarac obilazio sam manastire na ekskurzijama. Ne sećam se ni jednog. Ljubav prema srednjovekovnoj srpskoj kulturi stekao sam učenjem i čitanjem, koje mi je omogućilo da razumem patrljke naše prošlosti po razrušenim zidovima i opustelim riznicama. Iskreni ljubitelji manastira i muzeja su ljudi koji o njima čitaju i žele da o njima saznaju. Takvih je, na žalost, veoma malo. Srbi su veoma glasni kad je njihova istorija u pitanju, ali veoma malo o njoj znaju.

Problem znanja je način pružanja informacija, jer ni školarce ni turiste, nabrajanje imena i godina ne zanima. Ali, ako im dočarate šum svite Despota Stefana dok on prilazi oltaru Manasije obasjan jutarnjim zrakom koji svetluca na pozlati fresaka i vezu njegove odore, onda će i sami da začuju zveket oklopa i topot konja. Ako posetiocu probudite ljubav i zanimanje, ono će ga pratiti i na drugim mestima, i otvoriti mu glad za novim saznanjima.

Umesto da odgovorim na pitanje kako da zainteresujem nekog da obiđe svoju zemlju, pitaću vas: da li znate da je Srbija poslednje mesto na planeti gde je čovek postao Bog?

Ako to niste znali, posetite ostatke carske palate u Gamzigradu, iznad koje je, na brdu Maguri imperator Galerije uzdignut poslednjom antičkom apoteozom u božanstvo. Idite tamo.

Oni ne znaju da ja pevam i to je nešto što podelim sa njima u nekom trenutku koji želim da urežem u njihovo sećanje. Najčešće je to u crkvi, neki tihi vizantijski napev, kojim zamiriše "tamjan pravoslavne duhovnosti" onako kako sam ga ja mirisao u Hilandaru, Studenici, Sopoćanima... Desi se drugom prilikom i neka stara narodna, prepevana mađarska ili vesela skadarlijska. Ponekad pevam sam, a nekad peva sa mnom cela grupa. Pa dotrče jedni sa sevdalinkama, drugi sa romansama, svako neku iz svog kraja ima, peva i vozač, putuje autobus... negde, gde već, a nama svima lepo.

Može se reći da ste kao vodič ambasador svoje zemlje – kad je predstavljate strancima. Upoznajete razne ljude iz celog sveta, druge ambasadore, sudije, novinare, lordove i kardinale, i svesno patriotski, promišljeno diplomatski, umetnički predano modelujete njihovo znanje i stav prema vašoj otadžbini. Usađujete percepciju lepote vaše zemlje. To je posao vodiča. Veoma odgovoran i veoma ozbiljan posao. Istovremeno, biti vodič je najbolji posao, jer samo ja pričam i uvek dobijem aplauz na kraju.

Najbolja turistička lokacija u Srbiji je... Beograd.

Najbolja turistička lokacija u Beogradu je... Knez Mihailova, Kalemegdan, Kraljevski kompleks na Dedinju i Titov memorijal.

Najveća turistička tajna u Beogradu i Srbiji je... Nema tajni, u turizmu se uvek sve sazna.

Gde bi Srbi trebalo da otputuju? Šta je najvažnije za njih da vide? Svaki veliki grad u Evropi je značajan za posetu. Meni je najlepši Sankt Peterburg, mada je i svako seoce u Italiji raj za sebe. Pariz me je očarao, ali ni Prag se ne sme propustiti.

Koja je najneiskorišćenija turistička lokacija u našoj zemlji koja bi mogla da dovede veliki broj kako domaćih tako i stranih turista? Mislim da tok Dunava ima najveći potencijal u čiji je razvoj potrebno uložiti mnogo novca da bi postao evropska atrakcija prve vrste. Na Dunavu imate sve – prirodne lepote, nacionalni park, narodnu tradiciju i kuhinju čiji se raspon kreće od mađarske do vlaške, kao i kontinualne kulturne slojeve od oko 7000 godina p.n.e, do danas.

Opera je nastala u Evropi i ukorenjena je u Evropsku tradiciju više od četiri stotine godina. Ona je deo evropske kulture i daleko je iznad puke popularnosti. Prva operska predstava izvedena je u Srbiji 1894. godine, a prva srpska opera komponovana je 1903. Možemo već da govorimo o tradiciji opere u Srbiji, ali smo sa tom tradicijom daleko manje upoznati. Opera ima svoju publiku, koja se dosta podmladila u protekloj deceniji i koja bi mogla da se uveća ako se za to stvore uslovi.

Uslov da operske predstave u skoro dvomilionskom glavnom gradu Srbije, imaju po dva ili tri puta više publike je da postoji operska sala koja tu publiku može da primi. Srpska opera ima potencijal da svoju tradiciju neguje i formira ukus operske sredine i da se snažnije afirmiše u srpskoj kulturi.

Promocija opere? Ne živimo li u eri tržišne promocije? Verujem da bi neko talentovan mogao naći dobar model i za operu.

Optimista sam, verujem u bolje i Operu Narodnog pozorišta vidim na boljoj i respektabilnijoj poziciji od one koju danas ima u srpskoj kulturi. Hor Opere svakako predstavlja jedan od najznačajnijih stalnih ansambala Opere i Pozorišta, koji će se u narednom periodu podmladiti talentovanim mladim ljudima koji su iskreni zaljubljenici u Operu. Meni je Hor Opere pružio najbolje zanimanje, pa budućim članovima želim da i oni osete taj žar scene, kojim me ona mami već petnaest godina.

Jedina moja umetnička aktivnost jeste rad na sceni Narodnog pozorišta. Biti deo predstave je daleko više od zanimanja. To je potreba i, ko jedared okusi od tog voća, ne odriče ga se lako. Kao relativno mlad član hora, do sada sam 43 puta menjao svoj lik, kostim i karakter. Igrao sam u predstavi koju je režirao oskarovac Jirži Mencl, pevao na sceni sa Željkom Lučićem – baritonom koji je otvorio sezonu u Milanskoj Skali, nosim kostime koje su kreirali Olja Ivanjicki i Renato Balestra.

Ovde je egzistencija veoma diskutabilna. Mnogo nas koji smo u Horu ne bavimo se samo ovim. Mi imamo i kompozitora i slikara i pesnika. Mi imamo i diplomirane pravnike i ekonomiste, sociologa, filologe, producente, mašinskog inženjera, učiteljicu, a opet, sa druge strane, imamo i ljude koji rade zanatske poslove od kojih se izdržavaju. Izdržavaju svoje porodice i na taj način mogu sebi da priušte normalan život. Takav je život u Srbiji. Ako želite da radite posao koji volite, to je žrtva koju morate da podnesete. Srećan je onaj, kao što sam ja, koji taj drugi posao koji radi takođe radi iz ljubavi.

Možda u današnjim ekonomskim uslovima biti umetnik u Srbiji ne deluje kao recept za najbolje zanimanje, ipak, biti neko drugi – makar na dva-tri sata – biti na izvoru scenske iluzije koja i akterima i publici daje neophodnu dozu pokretačke lepote, čini rad na sceni Narodnog pozorišta najlepšim zanimanjem.