Gejše nisu kurtizane (drugi deo)
Slavujev izmet je bio glavni sastojak belog pudera.
Beli puder, još komplikovaniji kimono i frizura su zaštitni znak gejša. Devojke koje žele da postanu gejše su prvo šikomi, služavke okije. Obuku su tradicionalno počinjale sa 6 godina, 6 meseci i 6 dana života jer je ovaj red brojeva predstavljao srećnu kombinaciju.
Pročitajte i: Gejše nisu kurtizane (prvi deo), Japanske urbane legende prvi i drugi deo, Pogodite šta je na slici.
Maiko je sledeći korak, a tada su obično stare 15 do 20 godina. Obučavane su od strane starije gejše koja joj je ujedno i "Starija sestra", a njih dve su povezane specijalnom ceremonijom na kojoj popiju po tri čaše sakea tri puta. Maiko će postati tek kada nauče da igraju, sviraju šamisen i nauče da pričaju dijalektom Kjota.
Mizuage je bio jako važan ritual jer je označavao gubitak nevinosti gejše. Svetu su to objavljivale tako što su pravile jednostavniju frizuru.
- U japanskoj kulturi, vrat je smatra kao jedan od najprivlačnijih delova tela, te su zato gejše ostavljale znak "W".
- Gejše nisu smele da jedu na žurkama, već su samo smele da piju sake i pivo.
Maiko nose šareniji kimono, koji može dostići težinu od 20 kilograma, više ukrasa za kosu od pravih gejši i nose crvene kragne. Kako im obuka sve više napreduje, kragna, koja ima na krajevima srebrne niti, se polako skuplja kod njihovih lopatica i kada se skupe do kraja, znak je da mogu da postanu geiko, prave gejše.
Kimono je uvek ručno pravljen jer je važno da budu unikati. Napravljeni su od svile, a njihova cena je obično bila srazmerna ceni godišnje plate gejše. Da ne bi pokvarile mučno napravljenu frizuru, gejše su spavale na specijalnim visokim jastucima koja se zovu takamakura. Da bi se navikle na to, okasan sipa pirinač oko takamakure. Ako im glava padne, pirinač će im ostati u kosi.
Jedna od najuspešnijih gejši dvadesetog veka je Mineko Ivasaki. Vladala je Gion scenom, zabavljala je princa Čarlsa. Ovim poslom se bavila do 1978. godine jer je zainteresovanost gejšama počela da se pogoršava. Penzionisala se sa 29 godina. Upravo je ona ispričala Arturu Goldenu, koji je napiso "Memoare jedne gejše", sve o ovoj profesili i životima devojaka. Kada je izašla knjiga, pobesnela je jer je Golden gejše predstavio kao kurtizane – prostitutke.
Gejše još uvek postoje i nastupaju. Mada, njihova uloga u savremenom društvu je sada minijaturna i maltene su nevidljive. Najviše pažnje dobijaju od radoznalnih turista koji žele da ih fotografišu. U suštini, devojke koje se pretvaraju da su gejše su uglavnom turisti koji žele da skrenu pažnju na sebe.