Komunikacija u ratu: Golub vs telegraf

Na Zapadnom frontu, britanska vojska se nadala da će bežični radio uređaji i telefoni održavati kontakt Vrhovne komande sa komandantima trupa na prvim linijama fronta. Ali kada bi počelo granatiranje, ove linije komunikacije su isuviše lako prekidane ali i presretane, čime bi pažljivo osmišljeni planovi vojnih lidera propadali. U jeku borbe, oficiri u rovovima često su bili u potrazi za "planom B".

Telefoni i telegrafija

Telefon, s jedne strane, bio je poželjno sredstvo komunikacije u Prvom svetskom ratu. Njegova neposrednost dozvoljavala je komandantima da izdaju naređenja direktno onima na prvoj liniji.

Telegraf, s druge strane, bio je neverovatno efikasan u slanju poruka na daljinu, ali svaki od njih morao je prvo da bude napisan, a zatim transkribovan od strane operatera. I telefon i telegraf su lakši i mobilniji od radija, ali su zavisili od fiksne mreže koja je često nepouzdana. Linije su prekidane iz mnogo razloga, uključujući i nespretnosti vojnika ali i neprijateljske vatre, a nije bilo neuobičajeno za inženjere da poprave i do 40 prekinutih kablova dnevno.

Trkači i psi

Vojnici zaposleni kao trkači, imali su jedan od najopasnijih poslova u ratu, jer su morali da napuste relativnu sigurnost rovova i pređu odnosno pretrčavaju "ničiju zemlju". Izloženi neprijateljskoj snajperskoj vatri, smrt im je bila stalna pretnja. Trkači su relativno sporo dostavljali informacije, često stižući na svoje odredište sa porukama koje su bile zastarele i netačne. Ali oni su bili u stanju da čitaju mape u trku i da se prilagođavaju okolnostima oko njih.

Brzina i kondicija bile su ključne, a kako su trkači često radili u parovima, vrednost drugarstva je cenjena. Mnogi su odlikovani za hrabrost. Trkači su nosili crvenu traku ali, kao i pešadija, bili su u obavezi da nose oružje. Međutim, bili su izuzeti od nošenja kompletne ratne opreme.

Psi rata

Oko 20.000 pasa služili su tokom Prvog svetskog rata. Pre toga, oni su uglavnom bili porodični ljubimci, donirani za ratne potrebe ili lutalice regrutovane iz azila. Psi su korišćeni tokom borbe kada su uslovi bili isuviše opasni za ljudske glasnike. Brži i bliži zemlji, bilo je manje šansi da će biti pogođeni a takođe su mogli da se kreću na svim terenima.

Vizuelna signalizacija

Ova tri oblika signalizacije bila su zasnovana po uzoru na Morzeovu azbuku i zahtevali su obučene vojnike za davanje signala kao i za njihov prijem. Takođe su bili opremljeni teleskopom, olovkom i beležnicom na oba kraja.

Vizuelna komunikacija je bila bolja nego neposredno prenošenje poruka trkačem, ali po samoj svojoj prirodi mogla je da oda poziciju jedinice, a signalizeri su se često našli izloženi neprijateljskoj snajperskoj vatri.

Problem sa radiom

Radio, patentiran od strane Markonija 1896. godine, bio je još uvek u povoju tokom Prvog svetskog rata. Korišćen je tokom rata, ali su prošle godine pre nego što je postao zaista pouzdan i siguran. 1914. godine Longvave bežični armijski setovi bili su teški, krhki i skupi. Kako su radio prenosi bili izuzetno osetljivi na neprijateljska presretanja, razrađivali su se kodovi koji su morali da se koriste.

U bici kod Tanenberga, u avgustu iste godine, Nemci su pokupili nešifrovanu naredbu poslatu od strane ruske vojske koja im je omogućila da postignu prvu veliku pobedu u ratu.

Upotreba radija u rovovima, vazduhu i na vodi dovela je do tehničkih dostignuća. Setovi su olakšani i postali su mobilni. Glasovi su takođe mogli da se prenose, a ne samo kod.

Poleteli su golubovi

Na početku rata bilo je samo 60 britanskih golubova i 15 golubara koji su bili stacionirani u ratnoj zoni. Do 1918. godine bilo je više od 20.000 golubova i 370 golubara.

Golubovi mogu da prelete velike razdaljine i preko 160 km, prosečnom brzinom od 80 km/h. Kada stigne nazad u svoje matično potkrovlje, ptica stane na žicu koja aktivira zvono i upozorava golubara.