LICEMERJE ILI UCENA BRISELA: Evo zašto vojna saradnja Srbije sa Rusijom ne protivreči evro-integracijama
Kao prevashodno politička i ekonomska zajednica, EU se tek od nedavno posvetila stvaranju jedinstvenog evropskog odgovora u oblasti bezbednosti i odbrane. Međutim, u tom pogledu postoje određena odstupanja.
Generalno, zakoni EU važe na teritoriji svih 28 članica. Međutim, postojanje opcije izuzimanja (tzv. opt out) od politike EU znači da neke članice ne moraju da učestvuju u primeni pojedinih EU zakona ili sporazuma, iz razloga koji mogu biti istorijski, kulturni i drugi.
Ova opcija omogućava da se izbegnu blokade prilikom usvajanja važnih sporazuma, kakav su bili Mastrihtski, kojim je osnovana EU, i Lisabonski, koji je uneo novine u pogledu Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZBOP).
Nekoliko država EU koristi ovu mogućnost za izuzimanje za razne stvari, od monetarne politike, pravosuđa i državljanstva pa i kada je reč o zajedničkoj bezbednosti. A država koja u ovoj oblasti koristi pun "opt out" je Danska.
Vojna neutralnosti i "opt out"
Amsterdamski ugovor iz 1997. godine sadržao je protokol kojim je dansko izuzeće iz ZBOP EU stupilo na snagu. Nakon toga Danska više nije učestvovala u spoljnopolitičkim diskusijama Unije koje su bile odbrambene prirode niti je učestvovala u stranim misijama koje su bile odbrambenog karaktera.
Štaviše, ograničen opt out u oblasti bezbednosti imaju Velika Britanija i Irska, koja je vojno neutralna zemlja. Irska zvanična politika stalne neutralnosti postala je "problema" tokom usvajanja novih bezbednosnih integracija na nivou cele EU. Građani Irske su tada odbili novi Lisabonski ugovor na referendumu 2008. godine, prvenstveno zbog percepcije da će time biti obesmišljen status trajne neutralnosti. Tek posle dodatnih tumačenja ugovora i zvaničnih garancija datih kroz Deklaraciju Saveta EU, građani Irske su prihvatili Lisabonski sporazum na referendumu.
Republika Srbija danas takođe zastupa vojno neutralnu politiku i u skladu sa tim teži da održava dobre vojne odnose sa svima, a naročito sa EU i NATO savezom, s jedne i Rusijom, s druge strane.
Srbija-NATO
Srbija je članica Partnerstva za mir, a u martu ove godine sklopila je Individualni partnerski akcioni plan sa NATO (IPAP), koji se smatra najvišim stepenom saradnje sa NATO za zemlju koja nije članica. Članstvo u NATO nije u planu jer Srbija insistira na vojnoj neutralnosti.
Pozicija Srbije u novom Hladnom ratu
Zahlađenje odnosa između Zapada i Rusije znatno je otežalo položaj Srbije, koja je pored vojne neutralnosti i država kandidat za članstvo u EU.
Srbija se nije pridružila sankcijama EU i SAD koje su nametnute Rusija. Iako je Srbija takođe imale istorijske i kulturne razloge za takav stav, to nije naišlo na odobravanje Brisela.
Kada je nakon završenog "Tenkovskog biatlona 2015" u Rusiji objavljena namera da se u septembru održi zajednička vežba srpska i ruske vojske, Evropska komisija je izrazila svoje odlučno protivljenje.
"U sadašnjim okolnostima takva vojna vežba bi poslala pogrešan signal. Očekujemo od Srbije da postupa u skladu sa obavezama prema EU i procesom pristupanja", rekla je portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič briselskom Euraktivu.
"Slovensko bratstvo"
Zajedničke vežbe srpske i ruske vojske bile su jedna od tema razgovora ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua i ministra odbrane Srbije Bratislava Gašića u Moskvi. Oni su dogovorili da u septembru bude održana vežba "Slovensko bratstvo", uz učešće Srbije, Rusije i Belorusije, na ruskoj teritoriji. Ruski ministar odbrane je predložio i održavanje zajedničkih taktičkih vežbi ruskih i srpskih vazdušnodesantnih specijalnih snaga tokom 2016. godine.
Iz Ministarstva odbrane su odgovorili da u skladu sa proklamovanom vojnom neutralnošću Srbije, četiri stuba spoljne politike i definisanim nacionalnim interesima vode balansiranu spoljnu politiku.
Prema saopštenju ministarstva, najrazvijeniju vojnu saradnju Srbije danas ima sa SAD i EU, sa kojima učestvuje na više od polovine ukupnog broja međunarodnih vežbi na godišnjem nicou. Dok, kada je reč o Rusiji, u ministarstvu navode da Vojska Srbije odnosima sa Rusijom poklanja istovetnu pažnju, ali u ovom trenutku, aktivnosti dve zemlje nisu ni na približno istom nivou kao sa drugim partnerima.
Samo ove godine, Republika Srbija održava svega dve vojne vežbe sa Rusijom, dok je u planu znatno više vežbi u okviru saradnje sa NATO paktom. Međutim, jasno je da su u ovom trenutku za Brisel daleko poželjnije vežbe sa NATO paktom nego sa Rusijom. Ipak, to ne znači da EU u sopstvenom zakonodavstvu nema način (opt out) kojim bi se ispoštovala tradicionalna veza koju Srbija ima sa Rusijom, a da to ne bude okarakterisano kao neispunjavanje obaveza prema EU.
Na kraju, samo zato što EU nešto može, ne znači će to i učiniti. Ipak, Srbija je ta koja pristupa EU i Beograd je taj koji mora da se usklađuje sa Briselom.
