Ne, zaista sam imao sreću da pre 2-3 godina vidim onaj oglas na Fejsu za posao u Rusiji. Koliko li se samo Ruskinja od tad znojilo u mom krevetu. Bele puti, rumenih obraza, jedrih tela, zdravih i nestašnih pogleda... A tek egzotičnih Kirgiskinja! One izgledaju, znate, kao simpatična mešavina naših Romkinja i kosookih gejši. Toga nema ni na porno sajtovima. A još rade za duplo manju lovu od naših šljakera.
Pored takvih žena, nije ni čudo što je ovde internet kao čovečja ribica – retkost! Na svom prvom tromesečnom radu u Sibiru, blizu azijskog kraja Rusije, mislio sam da je katastrofa što imam samo 200 mega interneta mesečno. Znači – samo Skajp, Fejs i čitanje vesti. Ništa od jutjuba, filmova i pornića. No, ubrzo sam shvatio da ovde seksa ne manjka. I to onog pravog, "naživo".
Sada ne znam šta ću s lovom! Plata redovna, leže na račun, a nemaš gde da trošiš novac. Pustinja bela. Samo vrane na drveću da razbiju monotoniju. Nisam džaba tri svoja "roka" odslužio na crno, preko turističke. Sad već imam zdravstveno, penziono i invalidsko (valjda se tako kaže?)! Znao sam ja zašto rizikujem.
Danas sam noćna u gradu na severu, negde na sredini Sibira. Oko tri ujutru je. Treća smena je super, sam si i nema nadređenih da ti čantraju. Radim ovde u struci – ispitujem kvalitet betona na gradilištu. Ništa "fizika", gospodin čovek! Samo uzorkovanje, gustina i čvrstina izlivenog. Pravimo halu. Nedavno smo morali da razj*bemo temelj jer je montažna hala bila kraća od njega. Malo se zaj*bali u proračunu. Onda, iznova, radi brže, a beton se sporo stvrdnjava na ovdašnjem minus koji se spušta i 40 stepeni ispod nule. Šef ponekad kaže da lažiram rezultate, da budu pozitivni kako bi se nastavila gradnja. Koliko će te hale da traju? Haos je ovde, gradilišta u Srbiji su organizovanija, što je najstrašnije.
Rekao sam već da ovde seksa ne manjka. Malo, malo pa naje*emo! U 10 kvadrata živi nas sedmoro ili šestoro. Jedna budala unosi u sobu svoju testeru "stilovku", tako da smrad nogu i nije najstrašniji. Kroz ovu sobu je prošlo dosta njih u prethodnom periodu. Bilo je Čačana, momak iz Sremske Mitrovice, Ripnja... Čak i jedan Belorus koga su jadnog poslali kod nas jer su mu Rusi iz sobe u kojoj je prvobitno raspoređen rekli da tamo nema mesta. Ne vole se! Bio je lud, nije dugo izdržao. Samo desetak dana.
Juče sam baš pomogao cimeru Nišliji, pre nego što sam otišao u noćnu da proveravam kako rade grejači koji žare beton ne bi li se osušio. Razboleo se jadan, tresla ga je groznica. Bio je kod doktorice, a ona mu nije dala poštedu. Mislio da je odbila da ga pregleda jer nije mogao da joj objasni - ne zna ni reč ruskog. Međutim, ona je mislila da se pretvara, da hoće da eskivira arbajt. Kad sam ja došao kao "prevodilac", promenila je ploču jer ja nisam običan fizikalac nego viši "čin". Nama veruje.
– Reci joj da me boli grlo – otpočeo je ispovest Nišlija.
– Boli ga gorlo – znalački sam poruslovljavao njegovu muku.
– Kaži joj i da imam temperaturu!
– U njega temperatura – briljirao sam na čistom ruskom akcentu.
Doktorica je uzela toplomer, izmerila 39 sa 6, napisala poštedu i dala mu lek.
– Dve tabletke na den – poručila je bratu Srbinu
– Dve tablete na dan – završio sam svoju prevodilačku misiju.
Zahvaljivao mi se posle Nišlija, bog zna kako. Častio me "paćkom". Cigarete dobijam i kad ošišam nekog. Nisam profi frizer, al sam šišao ortake u BG-u, a imam i mašinicu i makaze. Isprva sam šišao za "dž", a posle gomila njih počela da mi dosađuje. Ja nisam hteo da uzimam lovu, a oni mi uvale "paćku". Nije loše to, pljuge su ovde kao suvo zlato. Sad svi pitaju "gde je onaj što šiša za paćku".
Bio sam pre pola sata u odeljku gde radi jedan Hrvat, da izmerim temperaturu, tražili iz centrale. Kazao mi da nema šta kod njega da se meri: "Gde su bili čitav dan!" Ja lupio iz glave, rekao da temperatura baš i nije kako treba da bude. Ko ga je*e, uvek je odvratan prema meni. Đorđević preko Rimca, poslednje sekunde – tripla!
Nervira me samo što sutra neću moći da odmorim ko čovek. Ovi iz sobe ima da lupaju kad se vrate sa gulaga. Tražili su mi da im skinem "Bekstvo iz Sibira" da gledamo na mom lap topu. Mi nismo u zatvoru, ali isto odbrojavamo koliko nam je još dana "robije" ostalo u sibirskoj pustahiji. Maštamo o bekstvu, a i kada bismo morali zbog nečeg da bežimo – gde bismo to uradili? Na koju god stranu sveta da kreneš, sve je isto. Belo ništavilo!
Ja ih trujem obično sa evropskim filmovima, ludim. Oni ne znaju šta ih je snašlo dok gledaju. Dobri su, pošteni fizikalci. Kada je u jednom filmu ubica jeo tortu, jedan od njih je rekao: "Da bog da ti preselo!"
Putin je sad naredio da više bude ruskih radnika, da smanji nezaposlenost. Al to nije baš uvek dobro. Nisu Rusi neki radnici, naši su za njih majstori. Ošljare za medalju! A vole i da piju, mada ovde nema alkohola sem u specijalnim okolnostima. Za Novu i slično, kad organizuju treš žurke, da ne kažem pijanke. Jednom me je i šefica Ruskinja zvala u svoju kancelariju da me časti. Pili smo zajedno votku. Rekla mi je: "Ti si dobar čovek", i sipala mi piće. Ništa erotski, samo alkoholičarska empatija. Nisam imao seks s njom, baš kao ni sa jednom drugom Ruskinjom, a bome ni Kirgiskinjom. To sam se ja samo na početku zaigrao u priči za "dnevnik". Mada, nije da se ne "štofaju" ovde. Radnici su to, pršti na sve strane. Dolaze čak i parovi. Neki su sami u sobama.
No, ništa ja tu ne gubim. Nisam baš nešto je*avo ni u Beogradu. Na nuli sam! Al sam bar s lovom u plusu. Kod kuće sam portirisao za dvadesetak iljadarki. Dobro je što imam svoj stan, plaćam samo komunalije i klopu. Sad imam oko 1.000 dolara mesečno, nakupilo se toga za mojih pet-šest "turneja". Bolje išta, nego ništa. U Srbiji bih tavorio. Biće za gitaru, pojačalo i zvučnike. Solidne! Možda i studio otvorim sa ortakom. Na crno, naravno! A možda i ne otvorim...
Potrošim nešto love i dok sam u Beogradu. Kao pravi gastos dolazim u rodni grad s flajkom jeftinog ruskog viskija od kilo. Kući ne radim ništa posebno, samo se povazdan dr*am s administracijom oko raznih papira. Igram kladionicu, gledam muzičku opremu, jutjubišem i pijem pivo s ortacima da nadoknadim izgubljeno. A i da nakupim zalihe za novi gulag. Eh, što nisam kamila, dvogrba po mogućstvu! Ništa, kupiću u državnoj apoteci desetak kutija Be vitamina, kao zamenu
Ne mogu sad pred kraj treće smene da razmišljam da li ću kad odradim ovo četvoromesečje da se ponovo vratim u Sibir. A i tek mi je drugi dan od kad sam stigao na radno mesto u zabiti Rusije. Još se sećam kako sam pre mesec dana putovao za Srbiju. Odužio se put. Bilo je to baš kad su oni nesrećnici izgoreli na nekom drugom mestu u snežnoj belini. Kad su videli da me nema duže od planiranog, moji ortaci su u polušali rekli da je dobro što znaju da ja bez sikire ne umirem i da se ne brinu za mene. Strašno šta im se desilo. Prostorije u kojima živimo su odvratne, cevi od grejanja loše, a grejalice znaju da budu problem. Rade celu noć. I one valjda za hiljadu ili nešto više dolara mesečno. Ali, to je opet bolje nego u Srbiji da tavorim, 35 su mi godine. A, da, to sam već rekao.
Samo da ostanem normalan, flipnu ovde lako. Već sam pitao druga sa Karaburme da li sam normalan, kao pre. Rekao sam mu i da živim od danas do sutra, samo što meni dan traje oko 3-4 meseca. Do tačno određenog datuma povratka u Srbiju. To i nije neki plan! Ali je zato dobar plan da kad završim noćnu pogledam da li sam skinuo "Bekstvo iz Sibira". Budiće me, znam. Kad najslađe budem spavao...
Ne, zaista sam imao sreću da pre 2-3 godina vidim onaj oglas na Fejsu za posao u Rusiji...
Sergej Komnenić
Pročitajte i: