GDE JE NESTALO ČOJSTVO, A GDE JUNAŠTVO? Sramotna hronologija zaboravljene istorije dva naroda
Crna Gora je bila među 27 zemalja koje su glasale za prijem Kosova u Unesko na sednici Izvršnog saveta ove organizacije u Parizu. To je tek najnoviji, samim tim i najbolniji primer izdajstva crnogorske vlasti na čelu sa Milom Đukanovićem. Ali ukoliko dozvolimo utiscima da se slegnu, shvatićemo da to nije ništa iznenađujuće niti razočaravajuće.
Mit o Kosovu ili zašto Kosovo najviše boli?
Jedan od ključnih srpskih državotvornih mitova ustoličen u srži srpskog nacionalnog identiteta, izvorište nacionalnog duha i jemac nacionalnih vrednosti našeg naroda, mit o Kosovu, pre par dana je po ko zna koji put ukaljan i obezvređen od strane zapadnih moćnika i institucija koje povlače konce, kroje ljudske sudbine, vedre i oblače nebo nad brdovitim Balkanom.
Kad smo bili braća
Da nije uvek bilo ovako svedoče i brojni primeri iz ne tako davne istorije koji govore bratskim odnosima dva naroda.
Verovatno jedan od najsvetlijih primera u kojima su se Crnogorci „našli“ Srbima je Mojkovačka bitka, vođena od 6. do 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca u kojoj je crnogorska vojska uspešno zaustavila napad nadmoćne austrougarske vojske i na taj način omogućila srpskoj vojsci povlačenje preko Crne Gore ka Jadranskom moru.
Naime, Austrougari koji su primetili da srpska vojska namerava da se povuče preko Crne Gore, shvatili su da bi presecanjem tog puta u potpunosti razorila srpsku vojsku.
Tu na scenu stupaju hrabri crnogorski ratnici predvođeni serdarom Jankom Vukotićem. Uprkos teškom stanju u kom se nalazila crnogorska vojska, ( bez adekvatne odeće, sa sledovanjem od pola kilograma hleba na nekoliko dana i puškama bez bajoneta i sa nedovoljno municije) na badnji dan, 6 januara hrabro su se suprostavili generalu Rajneru i posle krvave borbe, koristeći zimu i brdoviti crnogorski teren, uspeli da odbiju višestruko jačeg neprijatelja i omoguće srpskoj vojsci da se povuče dalje na jug.
No na takvo kaljanje srpski narod je navikao, jer to traje stotinama godina. Ali ono što stvarno boli, ono za šta nije proteklo dovoljno vode Savom, Dunavom, Drinom i Moravom da bi se preko njega moglo tek tako preći je ono što nam rade braća, dojučerašnji zemljaci sa kojima smo vekovima delili dobro i zlo i sa kojima smo činili jedan narod.
Crnogorci su, po ko zna koji put za poslednjih 10ak godina pogazili zajedničku istoriju i pod maskom jedne, kako to komšijski premijer voli često da ponovi, "ozbiljne i odgovorne proevropske politike", pažljivo nastavili da prikupljaju poene koje Zapadne sile dodeljuju malim zemljama za poslušnost i delovanje u pravcu njihovih političkih namera.
Deset godina, koliko je prošlo od kada ne živimo u istoj državi sa "braćom iz brda", je svakako kratak period da bi se duhovno jedinstvo naših naroda razorilo, a osećanja ljubavi i sloge pomutila. Ali zato su tu oni koji ne gube vreme i kojima su sopstveni niski interesi preči od istorije i vekova suživota naša dva naroda.
Da ne ulazimo u osećanja crnogorskog naroda, jer osećanja su teško proverljiva, govorićemo o faktima:
21. maja 2006. godine odigrao se Referendum o nezavisnosti Crne Gore na kojem se 55,5 % izašlih opredelilo za proglašenje nezavisnosti te je ona je tako postala samostalna država. Referendunsko pitanje je glasilo: "Želite li da Republika Crna Gora bude nezavisna država sa punim međunarodno-pravnim subjektivitetom?"
Ponuđeni odgovori su bili DA (propagirao "Blok za nezavisnu Crnu Goru" sa liderom Milom Đukanovićem) i NE (propagirao "Blok za očuvanje Državne Zajednice Srbije i Crne Gore" sa liderom Predragom Bulatovićem).
Otprilike sa ovim postavkama završava se regularnost ovog "istorijskog" referenduma.
Pre svega, sam izborni proces je bio sporan, jer nije bilo dozvoljeno državljanima Crne Gore, koji su imali prebivalište u Srbiji da glasaju, dok je, s druge strane, državljanima Crne Gore, koji su imali prebivalište u bilo kojoj drugoj državi bilo dozvoljeno da se izjasne zaokruživanjem jednog od odgovora. Evropskoj komisiji tu ništa nije bilo čudno, pa je zaključila da je sve regularno i referendum se odigrao.
Uprkos protivljenju Bloka za zajedničku državu koji je odbio da prihvati rezultat referenduma, smatrajući da izborni postupak nije bio fer i demokratski i da ne predstavlja pravi izraz volje građana Crne Gore, 3. juna 2006. "svanula je najljepša svijetla majska zora" i crnogorski parlament je usvojio Odluku o nezavisnosti, čime je Crna Gora postala samostalna država.
Što se tiče neregularnosti u izbornom procesu na "istorijskom" referendumu, bilo ih je toliko da je za njihovo popisivanje i obrazlaganje bilo potrebno 1300 strana "Bijele knjige", knjige referendumskih nepočinstava u koju je uneto 1360 dokumenata koja svedoče o izbornoj krađi i pokazuju kako su, između ostalih bizarnosti, za nezavisnost glasali mrtvi kao i oni koji odavno ne žive u Crnoj Gori niti u nju dolaze.
To je što se tiče knjige, ali šta je sa stvarima koje su uspele da izbegnu faktografsko beleženje? Šta je sa do tančina uvežbanim pretnjama, pozivima i nameštaljkama? Da li će se ikada saznati broj onih koji su, doterani do prosjačkog štapa, "za džak brašna" prodavali svoj glas, ili, recimo, broj "ganc" novih ličnih karata, specijalno štancovanih samo za priliku epohalnog izjašnjavanja iza kulisa legalnosti?
Prvo granica, pa obračun sa srpskom tradicijom
Odmah nakon te "najljepše majske zore" kako su tamošnji režimski mediji krstili odvajanje crnogorske države krenuo je obračun sa srpskom tradicijom u Crnoj Gori – jezikom, verom, i nacionalnim simbolima.
Počelo je proterivanje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve i stalni nasrtaji na njenu imovinu predvođeni samoproklamovanom Crnogorskom pravoslavnom crkvom koja nikada nije priznata od strane Carigradske patrijaršije i drugih pravoslavnih pomjesnih crkava, a sve pod vođstvom "raspopa" Miraša Dedeića na koga je vaseljenski patrijarh Vartolomej I bacio anatemu.
Na meti su se našli i srpski jezik i ćirilično pismo. Crnogorci su na brzinu napravili svoj jezik, uveli ijekavsko jotovanje, i "obogatili" ga sa još dva glasa ne bi li se, makar na silu, počeo da razlikuje od srpskog. Trenutna situacija je da srpska deca nemaju pravo da uče na srpskom jeziku niti po srpskom nastavnom planu i programu, dok su iz obavezne školske lektire izbačeni srpski pisci, a za razliku od Hrvatske gde skidaju i lome ćirilične table, u Crnoj Gori ovakve table nikada nisu ni postavljene.
Kazne za sva srpska obeležja!
Da se iz Crne Gore nastoji da protera sve što je srpsko, govori i činjenica da Srbi u Crnoj Gori, kao i ostale nacionalne zajednice (osim Crnogoraca), od skoro ne mogu da svoja nacionalna obeležja koriste slobodno i bez ikakvih zakonskih ograničenja (svadbe, sportski događaji…) jer im to zabranjuje novi zakon o upotrebi i isticanjju simbola. Dakle, ko istakne srpsku zastavu moraće da plati od 2.000 do 20.000 evra.
Zaboravili da je Kosovo sveta srpska zemlja?!
Zatim je, u oktobru 2008. godine usledio novi "nož u leđa“"od dojučerašnje sabraće: Crna gora je priznala Kosovo. Tadašnji ministar spoljnih poslova Milan Roćen je objavio odluku crnogorske vlade uz obrazloženje da je tim potezom Crna Gora htela da osigura stabilnost na granicama, istakavši pri tom da su je doneli u skladu sa Rezolucijom o evropskim integracijama koju je nekoliko dana pre toga usvojio tamošnji parlament.
Usledio je odgovor Srbije koja je ambasadora Crne Gore proglasila personom "non grata" i proterala ga. Srpske diplomate su potez crnogorskih vlasti tumačile kao pokušaj da se Srbiji zada udarac posle poraza koje su lobisti kosovske nezavisnosti dožiiveli na Generalnoj skupštini UN.
Ono što se ne može sakriti svakodnevnim političkim diskursom na rečima veštog premijera Đukanovića i njegovih poslušnika je činjenica da se ni na trenutak nisu obazirali na sve one ljude, i Srbe i Crnogorce, koji su sa Kosova izbegli u tu zemlju, kao i na sve one koji su ostali na Kosovu očiju uprtih u Crnu Goru od koje su očekivali i pomoć i podršku, ali nikako da im okrene leđa.
Svi razlozi kojima je crnogorski politički vrh pokušavao da odbrani svoju odluku kao smislenu i "dobronamernu" nisu uspeli da tu istu odluku učine manje nemoralnom i izdajničkom, pogotovu ako se uzme u obzir da su evropski zvaničnici poručivali priznanje Kosova nije uslov za njihov evropski put.
No, bilo kako bilo, činjenica je da Crna Gora i dan danas stoji nasuprot Srbiji kao 49ta država koja je svojim priznanjem dala legitimitet onima koji su Srbiji oduzeli 15 odsto teritorije.
A onda UNESKO
Da su dosledni u svom nastojanju da ponište istoriju i u što većoj meri se distanciraju od svega što je srpsko i Srbiji važno, crnogorci su pokazali pre samo nekoliko dana kada su glasali ZA prijem takozvane države Kosovo u UNESKO i tako sudbinu srpskih (i crnogorskih) svetinja prepustili u ruke Albancima.
Dok crnogorski premijer Milo Đukanović, takvo izjašnjavanje pravda rečima da Podgorica vodi doslednu politiku koja se ne bavi kalkulacijama i ne pruža manevarski prostor, politiku koja, kako kaže, "predstavlja uvažavanje jedne realnosti", srpski diplomatski kor, na čelu sa Ivicom Dačićem, smatra da takva odluka komšijske vlasti ne predstavlja nikakvo iznenađenje, ali da ipak postoji razočarenje jer to "nije samo odluka o Kosovu, već odluka koja je duboko protivna srpskim naconalnim interesima."
Na izjavu ministra Dačića treba gledati samo kao na diplomatsku floskulu jer niko ko je pratio dešavanja na relaciji Podgorica - Beograd, ne može biti razočaran potezom nekoga kome su već deceniju i po unazad glavni modeli ponašanja falsifikovanje crnogorske prošlosti, zatiranje tragova i spomenika kulture koji imaju ikakve veze sa Srbijom i srpstvom i oblikovanje nekih novih generacija koje neće imati nikakve veze sa svojim precima.
Srbi i dalje tretiraju Crnogorce kao bratski narod
U Srbiji studira veliki broj mladih iz Crne Gore, koji su u potpunosti izjednačeni sa studentima iz Srbije. Oni dobijaju mesta za studiranje na državnom budžetu i plaćaju smeštaj u studentskim domovima po ceni koja važi i za studente iz Srbije.
Okvirna procena je da studenata koji su se izjasnili kao Srbi, na svim univerzitetima u Srbiji ima tek oko 500, a svake godine se na fakultete i visoke škole upiše oko 50.000 brucoša. Prema odluci Vlade Srbije donete još 1998. godine, dovoljno je samo da se prilikom upisa student pisano izjasni da je pripadnik srpske nacionalne manjine, a većina fakulteta ima ovakve formulare koji se kupuju u skriptarnicama.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji studira 4531 crnogorski student, a od ukupnog broja oko 1.100 studenata je na budžetu Republike Srbije. S druge strane, studenti iz Srbije na fakultetima u Crnoj Gori plaćaju školarinu kao bilo koji strani studenti, pa je nama samo ostalo da zaključimo da Srbi zlo ni ne zapamte, a već zaborave.
