ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО ЧОЈСТВО, А ГДЕ ЈУНАШТВО? Срамотна хронологија заборављене историје два народа
Црна Гора је била међу 27 земаља које су гласале за пријем Косова у Унеско на седници Извршног савета ове организације у Паризу. То је тек најновији, самим тим и најболнији пример издајства црногорске власти на челу са Милом Ђукановићем. Али уколико дозволимо утисцима да се слегну, схватићемо да то није ништа изненађујуће нити разочаравајуће.
Мит о Косову или зашто Косово највише боли?
Један од кључних српских државотворних митова устоличен у сржи српског националног идентитета, извориште националног духа и јемац националних вредности нашег народа, мит о Косову, пре пар дана је по ко зна који пут укаљан и обезвређен од стране западних моћника и институција које повлаче конце, кроје људске судбине, ведре и облаче небо над брдовитим Балканом.
Кад смо били браћа
Да није увек било овако сведоче и бројни примери из не тако давне историје који говоре братским односима два народа.
Вероватно један од најсветлијих примера у којима су се Црногорци „нашли“ Србима је Мојковачка битка, вођена од 6. до 7. јануара 1916. године у околини Мојковца у којој је црногорска војска успешно зауставила напад надмоћне аустроугарске војске и на тај начин омогућила српској војсци повлачење преко Црне Горе ка Јадранском мору.
Наиме, Аустроугари који су приметили да српска војска намерава да се повуче преко Црне Горе, схватили су да би пресецањем тог пута у потпуности разорила српску војску.
Ту на сцену ступају храбри црногорски ратници предвођени сердаром Јанком Вукотићем. Упркос тешком стању у ком се налазила црногорска војска, ( без адекватне одеће, са следовањем од пола килограма хлеба на неколико дана и пушкама без бајонета и са недовољно муниције) на бадњи дан, 6 јануара храбро су се супроставили генералу Рајнеру и после крваве борбе, користећи зиму и брдовити црногорски терен, успели да одбију вишеструко јачег непријатеља и омогуће српској војсци да се повуче даље на југ.
Но на такво каљање српски народ је навикао, јер то траје стотинама година. Али оно што стварно боли, оно за шта није протекло довољно воде Савом, Дунавом, Дрином и Моравом да би се преко њега могло тек тако прећи је оно што нам раде браћа, дојучерашњи земљаци са којима смо вековима делили добро и зло и са којима смо чинили један народ.
Црногорци су, по ко зна који пут за последњих 10ак година погазили заједничку историју и под маском једне, како то комшијски премијер воли често да понови, "озбиљне и одговорне проевропске политике", пажљиво наставили да прикупљају поене које Западне силе додељују малим земљама за послушност и деловање у правцу њихових политичких намера.
Десет година, колико је прошло од када не живимо у истој држави са "браћом из брда", је свакако кратак период да би се духовно јединство наших народа разорило, а осећања љубави и слоге помутила. Али зато су ту они који не губе време и којима су сопствени ниски интереси пречи од историје и векова суживота наша два народа.
Да не улазимо у осећања црногорског народа, јер осећања су тешко проверљива, говорићемо о фактима:
21. маја 2006. године одиграо се Референдум о независности Црне Горе на којем се 55,5 % изашлих определило за проглашење независности те је она је тако постала самостална држава. Референдунско питање је гласило: "Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?"
Понуђени одговори су били ДА (пропагирао "Блок за независну Црну Гору" са лидером Милом Ђукановићем) и НЕ (пропагирао "Блок за очување Државне Заједнице Србије и Црне Горе" са лидером Предрагом Булатовићем).
Отприлике са овим поставкама завршава се регуларност овог "историјског" референдума.
Пре свега, сам изборни процес је био споран, јер није било дозвољено држављанима Црне Горе, који су имали пребивалиште у Србији да гласају, док је, с друге стране, држављанима Црне Горе, који су имали пребивалиште у било којој другој држави било дозвољено да се изјасне заокруживањем једног од одговора. Европској комисији ту ништа није било чудно, па је закључила да је све регуларно и референдум се одиграо.
Упркос противљењу Блока за заједничку државу који је одбио да прихвати резултат референдума, сматрајући да изборни поступак није био фер и демократски и да не представља прави израз воље грађана Црне Горе, 3. јуна 2006. "сванула је најљепша свијетла мајска зора" и црногорски парламент је усвојио Одлуку о независности, чиме је Црна Гора постала самостална држава.
Што се тиче нерегуларности у изборном процесу на "историјском" референдуму, било их је толико да је за њихово пописивање и образлагање било потребно 1300 страна "Бијеле књиге", књиге референдумских непочинстава у коју је унето 1360 докумената која сведоче о изборној крађи и показују како су, између осталих бизарности, за независност гласали мртви као и они који одавно не живе у Црној Гори нити у њу долазе.
То је што се тиче књиге, али шта је са стварима које су успеле да избегну фактографско бележење? Шта је са до танчина увежбаним претњама, позивима и намештаљкама? Да ли ће се икада сазнати број оних који су, дотерани до просјачког штапа, "за џак брашна" продавали свој глас, или, рецимо, број "ганц" нових личних карата, специјално штанцованих само за прилику епохалног изјашњавања иза кулиса легалности?
Прво граница, па обрачун са српском традицијом
Одмах након те "најљепше мајске зоре" како су тамошњи режимски медији крстили одвајање црногорске државе кренуо је обрачун са српском традицијом у Црној Гори – језиком, вером, и националним симболима.
Почело је протеривање свештенства Српске православне цркве и стални насртаји на њену имовину предвођени самопрокламованом Црногорском православном црквом која никада није призната од стране Цариградске патријаршије и других православних помјесних цркава, а све под вођством "распопа" Мираша Дедеића на кога је васељенски патријарх Вартоломеј И бацио анатему.
На мети су се нашли и српски језик и ћирилично писмо. Црногорци су на брзину направили свој језик, увели ијекавско јотовање, и "обогатили" га са још два гласа не би ли се, макар на силу, почео да разликује од српског. Тренутна ситуација је да српска деца немају право да уче на српском језику нити по српском наставном плану и програму, док су из обавезне школске лектире избачени српски писци, а за разлику од Хрватске где скидају и ломе ћириличне табле, у Црној Гори овакве табле никада нису ни постављене.
Казне за сва српска обележја!
Да се из Црне Горе настоји да протера све што је српско, говори и чињеница да Срби у Црној Гори, као и остале националне заједнице (осим Црногораца), од скоро не могу да своја национална обележја користе слободно и без икаквих законских ограничења (свадбе, спортски догађаји…) јер им то забрањује нови закон о употреби и истицањју симбола. Дакле, ко истакне српску заставу мораће да плати од 2.000 до 20.000 евра.
Заборавили да је Косово света српска земља?!
Затим је, у октобру 2008. године уследио нови "нож у леђа“"од дојучерашње сабраће: Црна гора је признала Косово. Тадашњи министар спољних послова Милан Роћен је објавио одлуку црногорске владе уз образложење да је тим потезом Црна Гора хтела да осигура стабилност на границама, истакавши при том да су је донели у складу са Резолуцијом о европским интеграцијама коју је неколико дана пре тога усвојио тамошњи парламент.
Уследио је одговор Србије која је амбасадора Црне Горе прогласила персоном "нон грата" и протерала га. Српске дипломате су потез црногорских власти тумачиле као покушај да се Србији зада ударац после пораза које су лобисти косовске независности дожиивели на Генералној скупштини УН.
Оно што се не може сакрити свакодневним политичким дискурсом на речима вештог премијера Ђукановића и његових послушника је чињеница да се ни на тренутак нису обазирали на све оне људе, и Србе и Црногорце, који су са Косова избегли у ту земљу, као и на све оне који су остали на Косову очију упртих у Црну Гору од које су очекивали и помоћ и подршку, али никако да им окрене леђа.
Сви разлози којима је црногорски политички врх покушавао да одбрани своју одлуку као смислену и "добронамерну" нису успели да ту исту одлуку учине мање неморалном и издајничком, поготову ако се узме у обзир да су европски званичници поручивали признање Косова није услов за њихов европски пут.
Но, било како било, чињеница је да Црна Гора и дан данас стоји насупрот Србији као 49та држава која је својим признањем дала легитимитет онима који су Србији одузели 15 одсто територије.
А онда УНЕСКО
Да су доследни у свом настојању да пониште историју и у што већој мери се дистанцирају од свега што је српско и Србији важно, црногорци су показали пре само неколико дана када су гласали ЗА пријем такозване државе Косово у УНЕСКО и тако судбину српских (и црногорских) светиња препустили у руке Албанцима.
Док црногорски премијер Мило Ђукановић, такво изјашњавање правда речима да Подгорица води доследну политику која се не бави калкулацијама и не пружа маневарски простор, политику која, како каже, "представља уважавање једне реалности", српски дипломатски кор, на челу са Ивицом Дачићем, сматра да таква одлука комшијске власти не представља никакво изненађење, али да ипак постоји разочарење јер то "није само одлука о Косову, већ одлука која је дубоко противна српским нацоналним интересима."
На изјаву министра Дачића треба гледати само као на дипломатску флоскулу јер нико ко је пратио дешавања на релацији Подгорица - Београд, не може бити разочаран потезом некога коме су већ деценију и по уназад главни модели понашања фалсификовање црногорске прошлости, затирање трагова и споменика културе који имају икакве везе са Србијом и српством и обликовање неких нових генерација које неће имати никакве везе са својим прецима.
Срби и даље третирају Црногорце као братски народ
У Србији студира велики број младих из Црне Горе, који су у потпуности изједначени са студентима из Србије. Они добијају места за студирање на државном буџету и плаћају смештај у студентским домовима по цени која важи и за студенте из Србије.
Оквирна процена је да студената који су се изјаснили као Срби, на свим универзитетима у Србији има тек око 500, а сваке године се на факултете и високе школе упише око 50.000 бруцоша. Према одлуци Владе Србије донете још 1998. године, довољно је само да се приликом уписа студент писано изјасни да је припадник српске националне мањине, а већина факултета има овакве формуларе који се купују у скриптарницама.
Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији студира 4531 црногорски студент, а од укупног броја око 1.100 студената је на буџету Републике Србије. С друге стране, студенти из Србије на факултетима у Црној Гори плаћају школарину као било који страни студенти, па је нама само остало да закључимо да Срби зло ни не запамте, а већ забораве.
