Teodora Vizantijska (508-548)

Njen životni put je nadasve priča o ženi koja je uvek znala šta hoće i to ostvarivala i koja je sve podređivala ličnom zadovoljstvu. Poticala je iz jedna plebejske porodice, iz običnih krugova, kako bi se reklo danas. Otac joj je bio čuvar medveda na hipodromu u Konstantinopolju. Teodorina majka polagala je u nju velike nade, jer je u bistroj i lepoj devojci videla šansu da poboljša materijalni status porodice. Još dok je bila sasvim mlada, Teodora je nastupala u cirkusu kao pantomimičar i glumica.

Bila je još dete kada je pobegla od kuće i osamostalila se kao „devojka za razonodu“. Stanovala je u čuvenoj Kurvinskoj ulici u Konstantinopolju i vodila u početku nimalo lak život hetere. Od tog vremena počeo je njen razbludni život i orgijanja, koja su trajala sve do zaključivanja braka sa Justinijanom Prvim, vizantijskim carem. Hroničari onog vremena, posebno oni koji je nisu voleli, a većina je bila protiv braka Teodore i Justinijana, za nju kažu da je bila podložna svakoj vrsti požude i da je imala neviđenu seksualnu potenciju.

Znala je da bludniči sa više ljudi po čitavu noć. Pošto je njeno obrazovanje bilo puno praznina, razumljivo je da je svoje sposobnosti morala da razvije na neki drugi način. Posebno je razvila sopstveni način za zavođenje muškaraca kojem nije odoleo ni car Justinijan. Naravno, sve dok nije postala carica, život joj je bio trnovit, ali ga je ona stoički podnosila – smejala se čak i kada je od svojih ljubavnika dobijala pogrde i batine. Znala je tačno šta muškarci hoće i nije cicijašila sa svojim dražima pošto je htela da ima uspeha i ostvari svoje ciljeve.

Zaključenje braka sa Justinijanom uzdiglo je Teodoru iz staleža hetera u najviše društvene krugove. Njeno ustoličenje za savladarku Vizantije krunisalo je njenu karijeru prostitutke. Justinijan je, inače, vladao od 527. fo 565. godine. Postavši carica, Teodora je poštovala, bar gledajući spolja, veoma strog život. Sa svojim carskim suprugom živela je u velikoj slozi i prijateljstvu, što je za tadašnje pojmove bilo čudnovato. Njena nekadašnja seksualna nezasitost kao da se vremenom istrošila.

Zajedno sa moći, izbila je na videlo i okrutna crta njenog karaktera. Neumoljivo i surovo okomljavala se na sve one koji nisu ukazivali dužno poštovanje njoj kao carici. Nije praštala nikom ko se usudi da je podseti na njenu prošlost ili da na njen račun ispriča neki vic. Bila je prava osvetoljubiva tigrica.

Momenat koji je pokazao najveću snagu Teodorinog duha zbio se 532. godine. Justinijan je zbog rata sa Persijancima podigao poreze što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u prestonici. Incident sa zatvaranjem nekolicine ljudi koji su pripadali jednoj od četiri političke frakcije u gradu pretvorio se u sveopšti revolt uperen protiv cara. U najkritičnijim trenucima Pobune Nika Justinijan je krenuo da se ukrca u brod i pobegne iz grada, što bi najverovatnije dovelo i do gubitka prestola. Tada je istupila Teodora i pokazala svu onu odvažnost i silinu duha koja ju krasila; odbila je da ode rekavši: "Oni koji nose krunu ne treba da prežive čas kada je izgube". Justinijan se potom pribrao i skršio ustanike.

Umrla je 548. godine, kada joj je bilo svega četrdeset godina. Njena poslednja želja bila je: „Okupajte moje telo u ružinom ulju i poškropite ga skupocenim mirisima“. To je, uostalom, radila svakog dana više puta. Ispunila joj se želja da umre u punoj lepoti.