Ukrajina „traži spas“ u NATO članstvu?
Otkako je ukrajinska vojska privela grupu ruskih padobranaca, koja je nakon rutinske vežbe greškom zalutala na teritoriju Ukrajine, zapadni mediji ne prestaju da najavljuju svetu „početak ruske invazije na Ukrajinu“, što nimalo ne doprinosi smanjenju i onako zapaljive situacije u Ukrajini. Ali, izgleda da su se ovim događajem, pored još uvek sveže histerije oko ulaska ruskog humanitarnog konvoja u Lugansk, kao i nedavnih gubitaka ukrajinskih snaga na terenu, okolnosti konačno uredile tako da Ukrajina konačno zatraži punopravno članstvo u NATO savez.
Činjenica da su ruske trupa prešle na ukrajinsku teritoriju greškom nije učinila mnogo da ubedi ukrajinske vlasti da je reč o grešci, a ne o „sveopštoj invaziji“. Ruski vojnici su privedeni mirno kada su shvatili da su napravili veliku grešku.
Da su padobranci bili na „specijalnom zadatku“ da pomognu proruskim snagama u istočnoj Ukrajini, kao što Kijev tvrdi, svakako bi unapred znali gde idu i gde su granične patrole ukrajinske vojske. Štaviše, logično je pretpostaviti da bi, ukoliko otkriveni, nastojali da izbegnu hvatanje, a time i „bacanje dodatne senke“ na poziciju Rusije prema konfliktu u Ukrajini, koja je sa aspekta Kijeva i Zapada već „u rangu Hitlerove“, i tada bi svakako zapucali na ukrajinske snage ili barem pokušali da se probiju do sigurne zone. Naravno, do toga nije došlo, jer je bilo reči o grešci.
Međutim, nakon gromoglasnih tvrdnji da je Rusija vojno ušla u Ukrajinu, iz Kijeva su zatražili punopravno članstvo u NATO savez, što je do sada najžustriji apel Ukrajine za vojnom pomoći Zapada, kako prenosi Rojters. Ovaj „vapaj za pomoć“, međutim ispratile su nove eskalacije, kako na terenu, tako i u retorici. Ukrajnska vojska je za poslednja 72 časa izgubila kontrolu nad mnogim teritorijama na Istoku zemlje, oko Azovskog mora, zbog čega Kijev i Zapad, na sav glas tvrde da je to „rezultat ulaska ruske vojske koja se bori na strani pobunjenika“, što Moskva jasno odbacuje.
Ruski predsednik Vladimir Putin, koji se do sada nije često oglašavao i komentarisao konflikt u Ukrajini, uporedio je nastojanje Kijeva da granatiranjem gradova povrati kontrolu nad pobunjenim istočnim gradovima sa taktikom nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Govoreći mladima tokom posete jednom letnjem kampu, kako prenosi Rojters, on je upozorio da „niko ne bi trebalo da se igra s nuklearnom Rusijom“.
Iako Rusija stalno naglašava da nema dokaza u tvrdnjama da su njihove snage ušle u Ukrajinu, izgleda da je sve više funkcionera na Zapadu spremno da pre „veruje na reč Kijevu nego Moskvi“. S druge strane, funkcioneri SAD i NATO saveza uveliko tvrde kako „nema više nikakve dileme da Rusija vojno pomaže pobunjenicima na istoku Ukrajine“.
Ulazak Ukrajine u NATO i njen sistem kolektivne odbrane, ipak nije toliko izvestan koliko bi Kijev svakako želeo. Štaviše, teško da bi se NATO danas i odlučio na tako nešto jer bi to značilo pretvaranje građanskog rata u Ukrajini u novi Svetski rat. Trauma iz prethodnog rata još uvek nešto znači među pojedinim evropskim zemljama koje su u njemu propatile. Uostalom, dovoljno je da samo jedna NATO zemlja glasa protiv dodeljivanja članstva Ukrajini i time, barem za neko vreme, završi tu priču.
Radi podsećanja, Gruzija je takođe tražila od NATO saveza puno članstvo 2008. godine, ali ga nije dobila. Čak ni pošto je nakon nekoliko meseci kasnije ušla u vojni sukob sa Rusijom.
Svakako, vođstvo Kijeva nije toliko naivno da pomisli da će NATO tek tako skočiti na priliku da uvrsti Ukrajinu u svoje stado, naročito jer bi time postavili presedan u procesu aplikacije i uslova koje zemlje kandidati moraju da zadovolje. A da ne pominjemo već navedeno proširenje sukoba.
Ovim potezom Kijev svakako stavlja dodatni pritisak na Zapad, tražeći neku vrstu vojne pomoći. Što se tiče Kijeva, ako Rusi naoružavaju proruske snage, neka onda Zapad barem naoruža ukrajinsku vojsku. Mada, sve je više dokaza da NATO i SAD upravo to i rade. S toga, može se zaključiti da manjak vojne opreme očigledno nije najveći problem s kojim se ukrajinska vojska suočava u borbi sa proruskim snagama.
Naravno, građanski ratovi nikada nisu crno-beli i ne smeju se tako posmatrati. Kao i mnogo puta ranije, tokom sukoba u Libiji i Siriji, bilo kakvo mešanje stranih sila u unutrašnja pitanja suverenih država, naročito onih koje su prolazile kroz građanske ratove, proizvelo je više štete nego pomoći. Danas, građanski rat u Ukrajini samo je još jedan primer pogubnosti ovakve politike.