VAGNER – Labilni kleptoman i sujetni umetnik
Rihard Vagner, kompozitor, muzičar, pesnik, dramaturg i pisac, već je od rane mladosti posedovao upadljivo psihopatski karakter. U njemu su čučali, pored velikih darova, i veliki poroci, neodoljive i neobuzdane strasti i afekti, čineći ga krajnje neuračunljivim.
Vagner je rođen kao vanbračno dete. Još u detinjstvu je pokazao izvanredne muzičke sposobnosti, a u svojoj 14-toj godini, pošto je čuo Betovenovog „Egemonta“, počeo je komponovati.
Bio je toliko snažno obdaren muzički da je i muzičko obrazovanje i kompozitorsku tehniku osvojio na juriš i s takvom lakoćom, da je to, po rečima njegovog biografa, „besprimerno u istoriji muzike“.
Ispoljio je rano i svoj bujan politički temperament i, kao oduševljeni pristalica slobode i ravnopravnosti naroda, u svojoj 18-toj godini, u jeku Poljskog ustanka1830., napisao svoju uvertiru „Polonija“, a kasnije, u svojoj 35-oj godini, u jeku Februarske revolucije, kao oduševljeni revolucionar, učestvovao je u Drezdenu, zajedno sa Bakunjinom, u podizanju oružanog građanskog ustanka. Bežeći ispred progona vlasti posle propasti tog ustanka, sklonio se najpre u Vajmar, a potom u Švajcarsku, gde je proveo 11 godina.
Početak ludila
Zapadajući sve dublje u misticizam i pesimizam i sklapajući sve čvršće pobratimstvo s duševno bolesnim Ludvikom II, koji je imao paranoidni karakter i neuračunljivu strast za mecenstvom i umetnošću, naročito za Vagnerovom muzikom, i u svojoj bolesnoj zaluđenosti toliko je zavoleo Vagnera da ga je nazivao svojim uzvišenim i božanskim prijateljem.
Njihovo nezdravo prijateljstvo je dobijao nezdrav oblik „ludila udvoje“, a kod Vagnera je sve više uzimalo maha njegovo moralno slepilo, koje je ispoljavao najupadljivije u novčanim pitanima. On je bolesno neispravan u dolaženju do novca, i toje imalo nečiste odlike počev od prevare do kleptomanije. Zato se opet našao u izgnanstvu.
Otvaranje sopstvenog pozorišta
Kada je, posle nekoliko godina, bio po drugi put pomilovan i vratio se u Nemačku, uspostavio je ponovo prijateljstvo sa Ludvikom. Pošto je povratio svoj uticaj na njega, podigao je, uz njegovu obilnu novčanu pomoć, po svom ukusu i planu, „Slavni pozorišni dom“ u Bajrojtu, u Bavarskoj, i u njemu počeo izvoditi svoja muzička i dramska dela na „svečanim predstavama“.
Pročitajte i:
Betovenova melanholija
Bodler: zelenokosi sadista
Te predstave privlačile su uži krug psihopatski nastrojenih ljubitelja, naročito žena, izazivaju svojim muzičkim efektima, kao čarobnjak kod svoje publike, prizore muzičke ekstaze, nepoznate ranije u pozorištima. Tada bi mnogi muškarci padali u nesvest a mnoge žene bacale bi se u histeričnom zanosu pred noge „velikog majstora“. Sve se to završavalo ogromnim budžetskim deficitima.
Radi širenja svoje nove umetnosti, osnovao je i lokalne novine, „Bajrojtske listiće“, koje je ispunjavao, gotovo sam, člancima o svojoj novoj umetnosti.
Vagner je prošao, na posletku, rđavo ne samo kod svoje publike, već i u inostranstvu. U Parizu njegova muzička drama bila je izviždana, a u Petrogradu i Moskvi bio je ne samo hladno primljen od kompozitora i kritičara, nego ga je još i tajna policija pratila u stopu, kao opasnog stranca.
Labilan karakter
Vagner je na početku svoje karijere bio skitnica, sklon boemstvu, i čak se oženio putujućom glumicom. Kasnije, kad se oženio po drugi put, Listovom ćerkom, duhovno jako obdarenom i književnicom, potpavši pod njen uticaj, postao je ohol i samoživ. Takođe je raskinuo svoje čvrsto prijateljstvo sa Ničeom. U tom periodu imao je megalomansko mišljenje o sebi i svom delu, pa je zato, u znaku svoga bolesnog egoizma, podigao za života sebi nadgrobni spomenik u bašti svoje vile u Bajrojtu.
