VAŠA BEBA JE UMRLA: Saopštenje BEZ zvaničnih potvrda SLOMILO SRCA MNOGIH MAJKI!

Ovo je priča Jasmine Stojanović iz Kruševca kojoj je pre dvadeset dve godine saopšteno da joj je beba preminula. Međutim, ona nikada nije dobila zvaničnu potvrdu.

SRPSKI PATENT: Na OVAJ način mogla bi se jednom za svagda sprečiti KRAĐA BEBA!

"Porodila sam se 29.12.1992. godine u Prištini. Pre vremena doduše, polovinom osmog meseca. Sećam se tog dana kao da je juče bilo. Lekar me je pregledao i rekao da me vode u salu za porođaj. Na moj vrisak pitao je šta mi je i ja sam mu na to odgovorila da se jako bojim da dete neće da preživi jer je to ipak osmi mesec i da bih bila spokojnija da je rođeno u sedmom mesecu. Njegov odgovor je bio: "O čemu ti pričaš, ne glupiraj se! Dete u osmom mesecu je razvijenije i otpornije i ima veće šanse da preživi."
Odveli su me u porodilište i ubrzo sam se porodila i rodila preslatku devojčicu. Još čujem njen plač, vidim njen lik... Plava kosica, beo ten, dugačka, doduše jako mršava, ali preslatka. Plakala je i izgledala mnogo bolje nego deca koju sam rodila u devetom mesecu. Sećam se da su mi rekli da ima 1800 gr i da je duga 52 cm. Ocena ili  Apgar je bila 8, a tu ocenu dobijaju deca rođena u devetom mesecu. Rečeno mi je da je sa njom sve u redu sem sto nema dovoljnu težinu i odneli su je u inkubator. Kao što je kod nas uobičajeno i ja sam imala "vezu", lekara koji je vodio računa i pratio njeno stanje. Redovno me je izveštavao i govorio da je mala dobro, da diše svojim plućima, da joj kiseonik nije uključen, jer nema potrebe, i da jedino što joj daju je geramicin radi preventive da ne bi dobila neku infekciju.
Međutim, suprug i ja 30.12. insistiramo da nam pomogne da je prebacimo za Beograd na Institut za neonatologiju. Doktor se oštro usprotivio i molio nas da je ne pomeramo odatle jer nema potrebe. Ali kad đavo ne da mira, mi smo bili uporni, jer je ipak to specijalizovana institucija za takvu decu i bojali smo se da nam i ona ne umre kao prvo dete. I on kao i svaki prijatelj nas je shvatio i sredio je da mala bude prebačena 31.12. sa jos par beba'', otpočinje Jasmina svoju priču za naš portal.

''Slavimo, naša princeza dolazi kući''

''Ja izlazim kuci, pravimo slavlje, jer sve je u redu i ubrzo ce naša princeza da nam dođe kući. Zovem moju mamu koja živi u Beogradu da ujutru ode i obiđe unuku, dok se ja malo oporavim, pa ćemo i mi da odemo da budemo uz nju. Mama odlazi 01.01.1993. da je obiđe i tamo joj kažu da je dete stiglo u kritičnom stanju i da su male šanse da preživi. Kada me je zvala i to rekla umalo se nisam onesvestila, jer su nam u Prištini govorili sasvim suprotno'', navodi Jasmina.

Premeštaj bebe iz Prištine u Beograd bio koban

''Odmah sam pozvala bolnicu i rekli su mi da je stigla sa upalom pluća (a to je dijagnoza kod skoro svakog deteta koje je nestalo), da je ta bakterija prešla na mozak i da se bore za njen život. Pitam se kako je detetu toliko moglo da se iskomplikuje stanje za nekih 4-4 i po sata koliko je trajao put od Prištine do Beograda, a jos je bilo pokriveno antibiotikom? Rekla mi je da bi bilo dobro da dođemo da je obiđemo. I tako je bivalo svaki dan kad god bi zvali. Zbog mog stanja nismo mogli da krenemo odmah, i 06.01.1993. odlazimo na Institut za neonatologiju da je vidimo. Stajali smo u hodniku, iza staklenih vrata na odeljenju. Sestre i lekari samo su prolazili i gledali u nas dok se napokon jedna od njih nije smilovala nakon dužeg vremena i izašla da nas pita šta mi čekamo. Rekli smo da smo došli da vidimo našu bebu, a ona nam je odgovorila da bi bilo bolje da je ne vidimo, da je u jako teškom stanju i da se ne vezujemo. Tu je počelo ubeđivanje. Rekla sam da su sve vreme insistirali da dođemo, a sada nam to ne daju. Nisam htela da odustanem i na insistiranje pustili su nas da uđemo'', kaže Jasmina.

''Nije izgledala kao bolesno dete''

I danas posle 21. godine vidim je u inkubatoru kako leži potpuno gola bez ičeg priključenog, ni infuzija, ni kiseonik. Apsolutno nista, ni nalik bolesnom detetu. Kada smo prišli inkubatoru počela da "mlatara" rukicama i nogicama, kao svako dete koje se raduje kada mu roditelj priđe. Ne mogu recima da opišem emocije koje su me obuzele u tom trenutku... Nisam znala kako da reagujem, ukopala sam se i nisam mogla da odvojim pogled od nje, a imala sam želju da je uzmem, da je zagrlim, pomazim, poljubim, a nista od toga nisam uradila... Tek kada smo izašli, rekli su mi da sam sve to mogla.
Zadržali smo se kod nje mozda dva tri minuta i odjednom se skupilo njih troje četvoro u belim mantilima i bukvalno su nas izbacili, jer joj je navodno se stanje pogoršalo, navodno je počeo pritisak da joj pada. Nismo znali šta nas je snašlo. Otišli smo kuci i jedva čekali sutrašnji dan da opet odemo da je vidimo. Ujutru 07.01. odlazimo i opet čekamo ispred, kao i prethodni dan. Posle izvesnog vremena izlazi neka doktorka. Kada smo joj rekli zašto smo došli, ona nam je onako iz glave rekla da je naša beba umrla prethodnu noć u 20:10 časova. Tu bol, taj osećaj, taj trenutak, ne mogu da vam opišem i ne bih ga poželela nikome. Suprug je počeo da plače, a ja sam se skamenila. Samo mi je neka knedla stala u grlo. Osećam je i dan danas... Suze... Nije ih bilo.... Skamenila sam se.
Tražili smo je da je vidimo. Sestra nam je rekla da to nije baš pametno jer jako loše izgleda i da je bolje da je zapamtimo onako kako je znamo. Ne znam zašto nismo bili uporniji, ali eto... Odustali smo... Tražili smo da nam je daju da je sahranimo. Sestra je na to rekla da je bespotrebno da se izlažemo troškovima, jer moramo da iznajmimo mrtvačka kola, da kupimo sanduk, i da će to da nas košta kao sahrana za odraslog čoveka. Rekla nam je da će oni da je sahrane, a da ćemo mi znati gde joj je grob i da ćemo moći da ga obiđemo kad god to poželimo. Poverovali smo, a ni finansijski nismo baš bili dobrostojeći (tada inflacija krenula, a suprug skoro da nije ni primao platu zbog bolovanja koje je morao da koristi zbog deteta). Takođe, sestra me je posavetovala da sa sledećom trudnoćom sačekam bar godinu i po, do dve, i da smo mladi pa ćemo da imamo još dece.
Izašli smo na ulicu totalno pogubljeni. Ne znam kako smo došli do kuće, slomljeni od bola. Nikakav papir, ništa nismo dobili. Bez deteta, bez papira, bez ičega.... Potpuno praznih ruku, potpuno praznog srca", ispričala je Jamina za naš portal.

"Godine prolaze i onda 2002. u novinama pročitam tekst intervju sa Milutinom Manojlovićem iz Soko Banje koji je prvi započeo potragu, odnosno, otkrio aferu, i čitajući nisam mogla da verujem. Priča potpuno ista kao naša, samo sto su kod njih bili blizanci, sve ostalo isto. Dakle, sumnja da nam je dete ukradeno i naša potraga počinje 2002. godine posle pročitanog teksta i razgovora sa Milutinom koji nas je uputio šta dalje da radimo i preuzmemo. Počeli smo da tražimo dokumentaciju. Dobijali smo tek ponešto, a onu famoznu otpusnu listu sam nosila kod par lekara na tumačenje. Jedan od njih vrhunski lekar. Kada je samo pogledao tu listu bacio je i uz psovku rekao da to nema veze s mozgom i da tu neke dve bolesti nikako ne idu jedna s drugom što ja nisam tada zabeležila, a kasnije kada sam ga ponovo potražila i pitala, nije hteo da komentariše.... Pitao me je još da li je mala imala podlive po telu i genitalijama, ja sam rekla da nije, jer se odlično sećam kako je moja devojčica izgledala. Druga doktorka kojoj sam pokazala tu listu na moje pitanje: "Šta kažete?", ona je rekla: "Šta da vam kažem!?", sagla glavu i otišla. Da, prethodni lekar nam je rekao da obavezno tražimo kolika je bila vrednost likvora i taj nalaz naravno nikada nismo dobili, a to je jako bitno jer između desetak dijagnoza bila je i meningitis.
Kada smo prikupili svu dokumentaciju, podneli smo krivičnu prijavu, kao i tada tek stotinak roditelja. Sada je ta cifra porasla na hiljade na žalost. Iz direkcije za beogradska groblja smo dobili odgovor da nemaju podatak da je naše dete sahranjeno ni kremirano na bilo kom beogradskom groblju. Pozvali su me u Palatu pravde na saslušanje, dala sam izjavu i posle nekoliko meseci dobijamo odgovor da je nas slučaj zastareo i da se naša tužba odbija. Žalili smo se ali odgovor nikada nismo dobili.
Zaboravila sam da napomenem da mom detetu nije rađena obdukcija što mi je malo neobično jer detetu sa toliko bolesti mislim da je bilo potrebno uraditi obdukciju. Nisam pronašla nikakav trag i ne znam sta je s mojim detetom ni gde je jer kao sto rekoh sama sam sebi otežala, jer smo mi prijavili smrt i uredno dobijam izvod iz matične knjige umrlih.... Prošle godine sam tražila kopiju moje dokumentacije iz arhive Palate pravde i dobila sam nekoliko izveštaja raznoraznih komisija, gde se u jednom izveštaju navodi da se iz papirologije vidi da je radnik komunalnog preduzeća preuzeo leš, a u drugom izveštaju se navodi da se ne vidi ko je preuzeo leš, pa se pitam kako jedni vide, a drugi ne vide ko je preuzeo i da li su gledali iste papire?Ako je radnik komunalnog preuzeo leš gde je onda telo deteta jer direkcija nema podatak da je dete sahranjeno... Na potvrdi o smrti umesto broja protokola stoji datum 13.01.1993. Moje dete je živelo 9 dana sa 15-tak bolesti, što je mnogo i za odraslog coveka da živi s tim toliko dana. Složićete se", završila je Jasmina svoju priču.