Isidora Sekulić je još 1940. najavila ko će naposletku pobediti i u Srbiji i u svetu
Najumnija srpkinja je videla dalje nego drugi.
U vremenima kada buka svakodnevice potiskuje ono najvažnije, retko se vraćamo rečima koje su oblikovale našu duhovnu snagu i nacionalnu samosvest.
A baš takve reči ostavila nam je Isidora Sekulić: britke, sabrane i duboko ukorenjene u iskustvu jednog naroda koji je mnogo preživeo, a koji se danas ponaša prema nasleđu kao da ne želi da ga sačuva.
Zato danas, više nego ikada, njena misao zvuči kao opomena i kao smernica: da ne pitamo ko će pobediti, već ko će ostati; da se ne oslanjamo na brojke i privid moći, već na unutrašnju koncentraciju jezika, morala i duha.
U nastavku prenosimo jedan od njenih najdragocenijih tekstova, objavljen 1940. godine: glas koji i danas odzvanja iznenađujuće jasno.
"Pitaju se ljudi najčešće: Ko će naposletku pobediti? Ne treba to da se pitaju naše generacije, koje su pobede videle, živele, i cenile. Iz dobro usredsređenih inteligencija treba se pitati: Ko će ostati, ostati sa stavom i držanjem svoga bića? Ostaće najbolji. Duhovno i moralno najbolji. I među velikim i malima oni koji su najbolji. Čime će sve veliki odolevati i stojati, to je njihova stvar. Naša je briga: mali narod. Usamljeni smo mnogo. I potrebnije nam je od svih organizacija, usredsređenje, odsustvo rasejanosti i zaboravnosti. Treba da smo kao onaj bezbroj zraka što je u žiži samo jedna tačka: treba da smo jedna inteligentna svest. To nam je žižka i koncentracija. Na šta drugo bismo se i mogli usredsređivati? Zlata nemamo; velike industrije za konkurenciju nemamo; misticizma i opsene veličine nemamo. Ostaje nam koncentracija duha i pameti, i disciplina morala. Stara naša kosovska metafizika. Imamo da se usredsredimo u biću, jeziku, moralu i Bogu. Jer to su stvari s kojima se ostaje posle ratova, pobeda i poraza. Poslednju ravnotežu uspostavljanja Bog, poslednje od rase što svet čuva, to je njena religija i njen moral; a nikad ne robuje jezik, koji gradi književnosti, i kojim se ljudi opominju da se ne bi rasejali dokraja, u teška vremena. Nekada, pod Turcima, naša braća beše delimično rasejani, i primiše islam i drugi život i običaje; ali ne naučiše turski pa su, s jezikom, i danas ono što smo svi mi drugi. Zanimljivo će biti da ovde damo navod iz misli i reči baš nemačkog pesnika, divan amanet malim narodima i svima rasejanostima. – Koji je to nemački pesnik, i iz kojeg vremena i prilika? To je duhom čudesni Helderlin, živ u doba posle Napoleonovih ratova i drobljenja Nemačke, kad je Helderlin bio sin i građanin malog naroda i države. Piše Helderlin:
„Što živi jednim bićem, utamaniti se ne da; ostaje slobodno i u najgorem robovskom stanju; ostaje jedno ako ga i do dna rascepiš i do srži razlupaš; ostaje neranjeno, i iskinuće se pobednički iz ruku tlačitelja.”
1940.
(Objavljeno prvi put: Srpski glas (Beograd), II/24 (25. IV 1940), 3)
