Исидора Секулић је још 1940. најавила ко ће напослетку победити и у Србији и у свету

У временима када бука свакодневице потискује оно најважније, ретко се враћамо речима које су обликовале нашу духовну снагу и националну самосвест. 

А баш такве речи оставила нам је Исидора Секулић: бритке, сабране и дубоко укорењене у искуству једног народа који је много преживео, а који се данас понаша према наслеђу као да не жели да га сачува.

Зато данас, више него икада, њена мисао звучи као опомена и као смерница: да не питамо ко ће победити, већ ко ће остати; да се не ослањамо на бројке и привид моћи, већ на унутрашњу концентрацију језика, морала и духа.

У наставку преносимо један од њених најдрагоценијих текстова, објављен 1940. године: глас који и данас одзвања изненађујуће јасно.

"Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића? Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великим и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација, усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка: треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижка и концентрација. На шта друго бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари с којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успостављања Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никад не робује језик, који гради књижевности, и којим се људи опомињу да се не би расејали докраја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа беше делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски па су, с језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. – Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин:

„Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.”

1940.

(Објављено први пут: Српски глас (Београд), ИИ/24 (25. ИВ 1940), 3)