Na njenu sahranu je došlo pola Šumadije uprkos nezapamćenoj hladnoći - evo zašto su Srbi voleli Jelenu svim srcem

Jelena Petrović, supruga vožda Karađorđa, opisana je kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, a njena gostoljubivost je postala i deo epske tradicije. 

Ipak, imala je tužan i težak život. Rođena pod turskom upravom, najlepše bračne godine je provela odvojena od muža koji je vojevao bojeve u Prvom srpskom ustanku, a nakon sloma i kasnije ubistva supruga, provela je u izbeglištvu u južnim predelima Austrougarske. 

Tek joj je pred kraj života omogućeno da se vrati u svoju domovinu, a kada je umrla, kako se pislao, pola Šumadije joj je došlo na sahranu u Topolu.

Sahranu po državnim počastima organizovala je kneginja Ljubica, kojoj je bila venčana kuma kada se udavala za kneza Miloša Obrenovića, koji je nekoliko decenija ranije naredio ubistvo njenog supruga.   

Karađorđe je ukrao pred brak

Jelena, devojačko prrzime Jovanović, rodila se u selu Masloševo. Otac joj je bio jasenički obor-knez Nikola Jovanović. Rano je ostala bez majke, a kasnije su joj otac i dva brata poginuli kao hajduci tako da je živela kod tetke Bisenije u selu Jagnjilu. Njena porodica je bila bogatija od Petrovića. Iako se materijalno stanje Petrovića popravilo u vreme kada je Đorđe stasao za ženidbu, prosidba je bila odbijena i to vrlo verovatno zbog porodičnog siromaštva.

Ono što nije uspeo da postigne putem običaja i dogovora, Đorđe je ostvario otmicom. Već iskusan u hajdučkom životu, dočekao je priliku kada je Jelena iz Jagnjila došla po vodu s kotlovima i tada je oteo i odveo u svoj dom. Krađa mlade se najverovatnije zbila između jeseni 1785. i proleća 1786. godine.

Izbegla napastvovanje

Jedan od najbrutalnijih i najponiženijih oblika nasilja pod turskom vlašću bilo je silovanje žena, često prikrivano iza "prava prve bračne noći", na koje su neki lokalni moćnici smatrali da imaju pravo. I Jelenu Petrović, mladu snahu tada već poznatog hajduka Đorđa Petrovića – budućeg Karađorđa – mogla je zadesiti ta ista sudbina.

Prema belešci Vuka Karadžića, čitluk-sahibija Mula Husein, koristeći Đorđevo odsustvo – koji je bio poslat da mu kupi jarčeve – dolazi u kuću Petrovića i obraća se njegovoj majci, Marici, jezivim rečima:

– E, Marice! Ti se sačuva od mene i ćerke sačuva, ali snaju nećeš sačuvati! Na, uzmi to – rekao je pružajući dukat – pa Jelena doveče da spava sa mnom.

Marica, žena nepokolebljive čestitosti, uspela je da ga odbije, navodno mu odgovorivši:

– Sačekaj da devojka prvo „omiriše svoje”, pa onda „tuđe cveće”.

Kada se Đorđe vratio i saznao šta se dogodilo, zgrabio je pušku odlučan da ubije Huseina, ali ga je Marica sprečila, svesna da bi takav čin značio propast cele porodice. Umesto osvete, predložila je bekstvo iz zemlje, ka sigurnijem prostoru pod Habzburškom vlašću, „dok se zlo još nije dogodilo”.

Porodica Petrović napušta zavičaj nedugo nakon Uskrsa 1786. godine. U poteru za njima bio je poslat odred koji je predvodio i izvesni Mijat iz Ivanče, stari svat sa svadbe Đorđa i Jelene. On je, iako deo potere, vešto zametao tragove kako bi zaštitio begunce.

Jedne noći, nadomak Beograda, pred sam ilegalni prelazak u Srem, Đorđev otac Petar doživljava krizu savesti – izražava želju da se vrati, a u jednom trenutku čak i preti da će „zbeg odati Turcima”. U tim presudnim trenucima, Marica zaklinje Đorđa da ubije oca, kako bi zaštitio porodicu. I tako se dogodilo jedno od najmračnijih poglavlja u Karađorđevoj mladosti – ubistvo sopstvenog oca, čije je telo sahranjeno u potoku i obeleženo samo jednim kamenom.

Sa teretom oceubistva i neizbrisivom senkom izgnanstva, porodica Petrović prelazi u Srem, na posed manastira Krušedol. Tu je Jelena, zajedno sa svekrvom Maricom, muzla manastirsku stoku, dok je Đorđe služio kao manastirski šumar – pokušavajući da život iznova započne, daleko od turske sile. Kada se sitiacija Smirila, vratili su se u Topolu. Kasnije je Karađorđe postao vođa Prvog srpskog ustanka.

Naredila ubistvo Karađorđeve milosnice 

Kao i mnoge druge ustaničke starešine, ni Karađorđe nije bio veran svojoj ženi. Poznata je njegova vanbračna afera sa jednom devojkom, koju je nakon oslobođenja Beograda izvukao iz harema i zadržao za sebe. Ta žena je bila Marija iz Brusnice, mesta blizu Gornjeg Milanovca, koja je neposredno pre ustanka odvedena u turski harem u Beogradu. Da bi sakrio ovu vezu od supruge Jelene, Karađorđe je Mariju prerušio u mušku odeću, uključio je u svoje bećare i svuda je vodio sa sobom, javno je nazivajući Marjan. 

Kada je Jelena saznala za tu aferu, naložila je budućem vojvodi Pavlu Cukiću da ubije nesrećnu Mariju sredinom 1808. godine, što je on i učinio za dobru svotu novca. Karađorđe je oplakao Mariju, ali je Cukiću oprostio na molbu svoje žene i rođaka.

Težak život u izbeglištvu

Nakon što je Karađorđe Petrović politički likvidiran 1817. godine, po naređenju Miloša Obrenovića – svog nekadašnjeg venčanog kuma – Jelena Petrović, udovica vožda, ostala je bez oslonca i prava na penziju. Smrt muža, koja je predstavljala kraj jedne epohe, označila je i početak njenog siromaštva i borbe za opstanak. Živela je skromno, preživljavala od milostinje i rasprodaje imovine, dok su se senke političkih previranja nadvijale nad njenom porodicom.

Uprkos teškim uslovima, Jelena je odbijala da prihvati poziv Ruskog carstva da sa decom emigrira u Novomirgorod. 

Pisala je lično knez Milošu Obrenoviću, oslovljavajući ga rečima punim poštovanja i pomirljivosti:
„Svetleši Knjaže i Visokopočitajni kumo”, tražeći dozvolu da se sa svojom decom vrati kući.

Tek 1831. godine, u dogovoru sa ruskim vlastima, Miloš Obrenović odobrava povratak Karađorđevićeve porodice u Srbiju. Ipak, povratak se odlaže punih osam godina, sve do 1839, kada Toma Vučić Perišić, nekadašnji voždov bećar, preuzima inicijativu. 

Porodicu je najpre smestio u Negotin, a zatim, od oktobra iste godine, prema zapisima „Novina Serbskih”, u Beograd.

Naredne godine, 1840, dolazi do političkog obrta – knez Mihailo Obrenović, sin Milošev, preuzima vlast (tokom svoje prve vladavine), i tada Jeleni, kao udovici narodnog vožda, dodeljuje penziju od 1.500 talira godišnje. Taj gest je bio više od pomoći – bio je simbolično priznanje za sve ono što je Karađorđe značio Srbiji, ali i tiha rehabilitacija žene koja je decenijama ćutke nosila teret istorije.

"Na sahrani pola Šumadije"

Jelena Karađorđević je preminula 9. februara 1842. godine. Sahrana je bila velika i dosta sveta je došlo da je isprati uprkos velikoj hladnoći. Opelo je služio beogradski mitropolit Petar Jovanović u tek izgrađenoj Sabornoj crkvi u Beogradu. Knez Mihailo ju je ispratio do Varoš-kapije, dok je njegova majka, kneginja Ljubica, pratila kovčeg svoje kume sve do Topole. Na putu se narod okupljao kako bi odao počast Karađorđevoj udovici.

Jelena je sahranjena u Topoli pored svog supruga, u kako su novine pisale Jelenu je ispratilo na večni počinak pola Šumadije. Nije doživela da vidi izbor sina Aleksandra za srpskog kneza naredne godine. Njeni posmrtni ostaci su premešteni u Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu u aprilu 1912. godine.

Voždovica Jelena Petrović i kneginja Ljubica Obrenović zauzimaju posebno mesto u srpskoj istoriji kao supruge velikih vođa 19. veka. Iako su pripadale suprotstavljenim dinastijama, narod ih je zapamtio sa dubokim poštovanjem i divljenjem, pre svega zbog njihove skromnosti, hrabrosti i dostojanstva u vremenima velikih iskušenja. O njima se, uprkos teškim okolnostima i političkim previranjima, u narodu sačuvalo najbolje mišljenje, kao o ženama koje su sa senke uticale na tokove srpske istorije, ne tražeći ništa za sebe.