На њену сахрану је дошло пола Шумадије упркос незапамћеној хладноћи - ево зашто су Срби волели Јелену свим срцем

Јелена Петровић, супруга вожда Карађорђа, описана је као скромна, повучена и врло вредна жена, а њена гостољубивост је постала и део епске традиције. 

Ипак, имала је тужан и тежак живот. Рођена под турском управом, најлепше брачне године је провела одвојена од мужа који је војевао бојеве у Првом српском устанку, а након слома и касније убиства супруга, провела је у избеглиштву у јужним пределима Аустроугарске. 

Тек јој је пред крај живота омогућено да се врати у своју домовину, а када је умрла, како се пислао, пола Шумадије јој је дошло на сахрану у Тополу.

Сахрану по државним почастима организовала је кнегиња Љубица, којој је била венчана кума када се удавала за кнеза Милоша Обреновића, који је неколико деценија раније наредио убиство њеног супруга.   

Карађорђе је украо пред брак

Јелена, девојачко prrzime Јовановић, родила се у селу Маслошево. Отац јој је био јасенички обор-кнез Никола Јовановић. Рано је остала без мајке, а касније су јој отац и два брата погинули као хајдуци тако да је живела код тетке Бисеније у селу Јагњилу. Њена породица је била богатија од Петровића. Иако се материјално стање Петровића поправило у време када је Ђорђе стасао за женидбу, просидба је била одбијена и то врло вероватно због породичног сиромаштва.

Оно што није успео да постигне путем обичаја и договора, Ђорђе је остварио отмицом. Већ искусан у хајдучком животу, дочекао је прилику када је Јелена из Јагњила дошла по воду с котловима и тада је отео и одвео у свој дом. Крађа младе се највероватније збила између јесени 1785. и пролећа 1786. године.

Избегла напаствовање

Један од најбруталнијих и најпониженијих облика насиља под турском влашћу било је силовање жена, често прикривано иза "права прве брачне ноћи", на које су неки локални моћници сматрали да имају право. И Јелену Петровић, младу снаху тада већ познатог хајдука Ђорђа Петровића – будућег Карађорђа – могла је задесити та иста судбина.

Према белешци Вука Караџића, читлук-сахибија Мула Хусеин, користећи Ђорђево одсуство – који је био послат да му купи јарчеве – долази у кућу Петровића и обраћа се његовој мајци, Марици, језивим речима:

– Е, Марице! Ти се сачува од мене и ћерке сачува, али снају нећеш сачувати! На, узми то – рекао је пружајући дукат – па Јелена довече да спава са мном.

Марица, жена непоколебљиве честитости, успела је да га одбије, наводно му одговоривши:

– Сачекај да девојка прво „омирише своје”, па онда „туђе цвеће”.

Када се Ђорђе вратио и сазнао шта се догодило, зграбио је пушку одлучан да убије Хусеина, али га је Марица спречила, свесна да би такав чин значио пропаст целе породице. Уместо освете, предложила је бекство из земље, ка сигурнијем простору под Хабзбуршком влашћу, „док се зло још није догодило”.

Породица Петровић напушта завичај недуго након Ускрса 1786. године. У потеру за њима био је послат одред који је предводио и извесни Мијат из Иванче, стари сват са свадбе Ђорђа и Јелене. Он је, иако део потере, вешто заметао трагове како би заштитио бегунце.

Једне ноћи, надомак Београда, пред сам илегални прелазак у Срем, Ђорђев отац Петар доживљава кризу савести – изражава жељу да се врати, а у једном тренутку чак и прети да ће „збег одати Турцима”. У тим пресудним тренуцима, Марица заклиње Ђорђа да убије оца, како би заштитио породицу. И тако се догодило једно од најмрачнијих поглавља у Карађорђевој младости – убиство сопственог оца, чије је тело сахрањено у потоку и обележено само једним каменом.

Са теретом оцеубиства и неизбрисивом сенком изгнанства, породица Петровић прелази у Срем, на посед манастира Крушедол. Ту је Јелена, заједно са свекрвом Марицом, музла манастирску стоку, док је Ђорђе служио као манастирски шумар – покушавајући да живот изнова започне, далеко од турске силе. Када се ситиација Смирила, вратили су се у Тополу. Касније је Карађорђе постао вођа Првог српског устанка.

Наредила убиство Карађорђеве милоснице 

Као и многе друге устаничке старешине, ни Карађорђе није био веран својој жени. Позната је његова ванбрачна афера са једном девојком, коју је након ослобођења Београда извукао из харема и задржао за себе. Та жена је била Марија из Бруснице, места близу Горњег Милановца, која је непосредно пре устанка одведена у турски харем у Београду. Да би сакрио ову везу од супруге Јелене, Карађорђе је Марију прерушио у мушку одећу, укључио је у своје бећаре и свуда је водио са собом, јавно је називајући Марјан. 

Када је Јелена сазнала за ту аферу, наложила је будућем војводи Павлу Цукићу да убије несрећну Марију средином 1808. године, што је он и учинио за добру своту новца. Карађорђе је оплакао Марију, али је Цукићу опростио на молбу своје жене и рођака.

Тежак живот у избеглиштву

Након што је Карађорђе Петровић политички ликвидиран 1817. године, по наређењу Милоша Обреновића – свог некадашњег венчаног кума – Јелена Петровић, удовица вожда, остала је без ослонца и права на пензију. Смрт мужа, која је представљала крај једне епохе, означила је и почетак њеног сиромаштва и борбе за опстанак. Живела је скромно, преживљавала од милостиње и распродаје имовине, док су се сенке политичких превирања надвијале над њеном породицом.

Упркос тешким условима, Јелена је одбијала да прихвати позив Руског царства да са децом емигрира у Новомиргород. 

Писала је лично кнез Милошу Обреновићу, ословљавајући га речима пуним поштовања и помирљивости:
„Светлеши Књаже и Високопочитајни кумо”, тражећи дозволу да се са својом децом врати кући.

Тек 1831. године, у договору са руским властима, Милош Обреновић одобрава повратак Карађорђевићеве породице у Србију. Ипак, повратак се одлаже пуних осам година, све до 1839, када Тома Вучић Перишић, некадашњи вождов бећар, преузима иницијативу. 

Породицу је најпре сместио у Неготин, а затим, од октобра исте године, према записима „Новина Сербских”, у Београд.

Наредне године, 1840, долази до политичког обрта – кнез Михаило Обреновић, син Милошев, преузима власт (током своје прве владавине), и тада Јелени, као удовици народног вожда, додељује пензију од 1.500 талира годишње. Тај гест је био више од помоћи – био је симболично признање за све оно што је Карађорђе значио Србији, али и тиха рехабилитација жене која је деценијама ћутке носила терет историје.

"На сахрани пола Шумадије"

Јелена Карађорђевић је преминула 9. фебруара 1842. године. Сахрана је била велика и доста света је дошло да је испрати упркос великој хладноћи. Опело је служио београдски митрополит Петар Јовановић у тек изграђеној Саборној цркви у Београду. Кнез Михаило ју је испратио до Варош-капије, док је његова мајка, кнегиња Љубица, пратила ковчег своје куме све до Тополе. На путу се народ окупљао како би одао почаст Карађорђевој удовици.

Јелена је сахрањена у Тополи поред свог супруга, у како су новине писале Јелену је испратило на вечни починак пола Шумадије. Није доживела да види избор сина Александра за српског кнеза наредне године. Њени посмртни остаци су премештени у Цркву Светог Ђорђа на Опленцу у априлу 1912. године.

Вождовица Јелена Петровић и кнегиња Љубица Обреновић заузимају посебно место у српској историји као супруге великих вођа 19. века. Иако су припадале супротстављеним династијама, народ их је запамтио са дубоким поштовањем и дивљењем, пре свега због њихове скромности, храбрости и достојанства у временима великих искушења. О њима се, упркос тешким околностима и политичким превирањима, у народу сачувало најбоље мишљење, као о женама које су са сенке утицале на токове српске историје, не тражећи ништа за себе.