Posmatrajući prirodu spoznao je suštinu života i kako gledati na njega - Vilijam Hadson je promenio verovanja svog vremena
Ovaj prirodnjak je otkrio da prava fascinacija i divljenje nastaju kada posmatramo prirodu onakvu kakva jeste, ne kroz ljudsku meru, već u njenoj sopstvenoj, slobodnoj raznovrsnosti.
Mi smo jedina životinja zarobljena u kavezu koji smo sami izgradili. Njegove rešetke mogu poprimiti mnoge oblike — ekran, sopstveni ego, iluziju da smo uvek u pravu — ali iz tog zatvora posmatramo svet i zaboravljamo da je oslobađanje naše divlje prirode ujedno povratak našoj istinskoj ljudskosti. Protraćiti tu divljinu znači protraćiti sam život.
Retko ko je bolje otključao taj imaginarni kavez od Vilijama Henri Hadsona (4. avgust 1841 – 18. avgust 1922), prirodnjaka koji je otkrio svoj dar da prenese puls prirode čak i onda kada je propao njegov najbolje isplanirani poduhvat. Njegove reči i dela inspirisala su generacije pisaca, od Henrija Džejmsa i Ernesta Hemingveja do Berija Lopeza i Roberta Makfarlena.
Svi vizionari, čak i oni najdalekovidiji, i dalje su proizvod svog vremena i mesta. U eri kada je najpopularniji sport bio lov, a nauka proučavala živa bića kao mrtve predmete, Hadson se jednom prilikom prisetio kako je prvi put pristupio prirodi „kao sportski lovac i kolekcionar, uvek ubijajući stvari“. Ipak, mučila ga je to što plaća visoku cenu za ovo nasilno odvajanje od svoje povezanosti sa ostalim stvorenjima, odričući se nečeg suštinski svog.
Na kraju je zamenio pušku dvogledom i dnevnikom, odlučan da razume živa bića u njihovom prirodnom okruženju, sakupljajući ne tela, već zapažanja, loveći ne plen, već igre ideja u umu koji neprestano teži da obuhvati svet.
Iako sebe nazivao prirodnjakom, Hadson je o onome što je posmatrao pisao s žeđu naučnika za istinom, filozofskom gladju za smislom i pesnikovom nežnošću prema složenom čudu življenja. U svojoj dirljivoj memoarskoj knjizi iz 1919. godine, "Knjiga prirodnjaka" ("The Book of a Naturalist"), osvrnuo se na ono što je stekao time što je odbacio običaje svog vremena.
Odbijanje da ubijam učinilo me ne samo pažljivijim posmatračem, već i dublje ispunjenim, srećnijim čovekom, jer je u meni probudilo nov, suptilniji osećaj prema životinjama i svetu divljine. Ali kakav je to osećaj bio? U čemu se razlikovao od onog koji me je pratio u lovačkim i kolekcionarskim danima, kada sam, još od detinjstva, nosio istu neugaslu strast prema savršenom i neponovljivom svetu prirode? Snaga, lepota i gracioznost svakog živog bića, njegova savršena usklađenost s prirodom, besprekorno jedinstvo oblika, pokreta i svrhe; ta nevidljiva mudrost koja mu omogućava da se neprestano prilagođava – iz časa u čas, iz dana u dan – svakoj promeni, svakoj nepredviđenoj okolnosti; i da, uprkos večitim previranjima, borbama i sukobima sa surovim silama koje ga okružuju, sačuva svoj oblik, svoj tip, svoju vrstu kroz hiljade i milione godina, čuvajući ne samo postojanje, već i čudesnu vezu sa samim životom.
Ovi odjeci Darvinove misli o „beskrajnim oblicima najlepšim i najčudesnijim“ bili su ujedno i odjeci Hadsonovog detinjstva. Kao dečak, nakon smrti majke, pohlepno je gutao stranice Darvinove knjige "O poreklu vrsta", duboko dirnut otkrićem života kao neprekidnog razgovora između organizama i njihove okoline, gde je ljudsko biće samo jedan od nesagledivih delova ogromnog i složenog sistema, deo ni centralan ni neizbežan.
Kao većina odraslih, zaboravio je te osnovne istine koje dodirujemo tek na trenutak kao deca, pre nego što kultura i civilizacija spuste svoju ruku i prekinu taj neposredni dodir sa svetom. Ali on, za razliku od većine, posvetio je život tome da se seti onoga što smo naučeni da zaboravimo: divnog čuda života, raskošne drugosti njegovih „beskrajnim oblika“, spontano i neponovljivo u svojoj raznovrsnosti. Svet nije bio dužan da bude lep; nije nam bio dužan trista vrsta kolibrija, bespotrebne plave raskoši ptičica, savršena Fibonacijeveve harmonije argonauta — a ipak, sve to postoji, neočekivano i zadivljujuće.
Razmišljajući o svom buđenju za čudo divljine i o tome kako ono posvećuje svet, Hadson piše:
Suština je u čudesnosti i večnoj tajni samog života; u energiji koja oblikuje i prosvetljuje, u plamenu koji gori u nama i isijava kroz naše navike i postupke. Taj plamen, dok osvetljava druge, može i da se troši, ali, iako umirući, traje zauvek. Važno je osećanje da je ovaj životni plamen jedan, i da smo u srodstvu s njim u svim njegovim pojavama, u svim živim oblicima, koliko god se razlikovali od ljudskog.Naprotiv, upravo različitost tih oblika čini ih još zanimljivijim i dragocenijim — srndać, leopard, divlji konj, lasta koja cepa vazduh, leptir koji se igra s cvetom, važka koja sanjari nad rekom; ogromni kit, srebrna riba koja skače iz vode i nautilus sa jedrima u nijansama ružičaste i purpurne, raširenim ka vetru. Sve to pokazuje da život nije tu samo za nas, već da je sam po sebi čudo, u svakom svom obliku i izrazu.
