Započeo karijeru u smradu svinjca, a danas dobio Nobela za književnost – Susret sa kastracijom prasića omogućio mu da napiše remek-delo

Laslo Krasnahorkai dobio je ove godine Nobelovu nagradu za književnost i time postao drugi mađarski pisac koji je dobio najprestižniju književnu nagradu na svetu.

U svetu, kao i među srpskim čitaocima, Krasnahorkai je i dalje najpoznatiji po svom prvom romanu "Satantango" — mračnoj, hipnotišućoj paraboli o propasti jednog sveta i ljudima koji se u toj propasti beskrajno vrte, poput likova u sumornoj, beskrajnoj, đavolskoj igri tanga.

Radnja romana smeštena je u zaostalo mađarsko selo nakon raspada farme u državnom vlasništvu, gde grupa osiromašenih seljana stupa u kontakt sa tajanstvenim Irimijašem, vođom, lažnim prorokom i manipulatorom koji im obećava novi početak. Dok magla, kiša i alkohol guše sve tragove nade, Krasnahorkai kroz dugačke, vijugave rečenice prikazuje ljude izgubljene između apokalipse i lažnog spasenja  i stvara alegoriju o društvenom i moralnom raspadu, ali i o večnom ljudskom samozavaravanju.

Roman Satantango, objavljen 1985. godine, danas se smatra jednim od najvažnijih dela moderne evropske književnosti, a njegov status dodatno je učvrstila filmska adaptacija Bele Tara, koja traje više od sedam sati i često se smatra jednim od najboljih umetničkih filmova devedesetih.

Ono što je dodatno intrigantno je način na koji je Laslo napisao ovaj svoj prvenac. 

Nije želeo da bude pisac, pa se zaposlio na farmi svinja

Krasnahorkai tvrdi da nikada nije želeo da bude pisac. „… Ne zato što nisam mogao da se divim piscima u Mađarskoj ili u svetskoj književnosti. Bio sam veliki obožavalac najvećih ličnosti svetske književnosti, to je normalno, ali nisam mogao da zamislim sebe u tom krugu…“, rekao je jednom prilikom za Gardijan.

Kada je imao osamnaest godina, pročitao je Rilkeov sonet „ Apolonov arhajski torzo“ i duboko ga je potresao završni stih: „Moraš da promeniš svoj život.“ Tada je, kako kaže, odlučio da se spusti „u podzemlje društva, u podrum“.

Radio je razne poslove. Bio je rudar, čuvar krava, direktor seoskog doma kulture, a takođe je bio i noćni čuvar na farmi. Tamo je, posle neprospavane noći u štali, prisustvovao sceni koja će zauvek ostati u njegovom pamćenju i obeležiti početak njegovog književnog puta.

„Ljudi su mi rekli: ‘Nemoj još da spavaš, dolazi čovek da kastrira prasiće.’ Čekali smo ga. Bio mi je potpuno nepoznat, ali se o njemu govorilo s nelagodom. Kada je stigao, bio je visok, imao je veliki nos, gotovo da nije govorio i nosio je dugačak kaput. Popio je čašicu rakije, seo, a mi smo morali da držimo prasiće. Bilo je užasno, rano ujutru, pre nego što je sunce izašlo, prasići su vrištali, koprcali se, a ja sam morao da ih držim. Taj čovek je bio bez osećanja, bez duše, bez emocija. Kada je završio, samo je otišao. Zvao se Irimijaš. Mnogo sam patio zbog patnje tih prasića“ ispričao je za Gardijan.

Ta scena, iako nije direktno opisana u romanu, postala je izvor za pisanje "Satantanga". „Nije u pitanju sam događaj, već njegova atmosfera, njegova suština“, objašnjava Krasnahorkai. „Pomislio sam tada: moram da napišem nešto o svetu. Ne o komunističkoj Mađarskoj, ne o ovom pejzažu sa siromašnim ljudima, već o svetu na dubljem nivou.“

Roman je sklopio u glavi

Počeo je u glavi da sklapa rečenice koje su se nizale bez prestanka. „Bilo je kao da posmatram ekran na laptopu na kojem reči same dolaze. Neke kombinacije zvuče bolje od drugih, pa ih ponavljam, doterujem, dodajem nove reči… I taman pomislim da ću završiti sledećom rečenicom, kad se u moju glavu usele likovi, Irimijaš, i drugi. Oni nisu fiktivni, nisu izmišljeni, oni su živeli negde, došli su i počeli da viču, da traže svoje mesto među drugim ljudima.“

Tako je nastao "Satantango", roman o grupi izgubljenih seljana koji u sivoj močvari svoje svakodnevice čekaju povratak tajanstvenog Irimijaša — mesije, manipulatora, lažnog proroka. Surovi životi od alkohola otupelih likova, turobna atmosfera i Krasnahorkaijev hipnotišući stil učinili su knjigu tajnim bestselerom u Mađarskoj. „Bio je to roman potpuno drugačiji od onoga što je Partija volela“, rekao je autor za Gardijan.

„Niko, uključujući i mene, nije mogao da shvati kako je bilo moguće objaviti Satantango, jer je to sve samo ne roman pogodan za komunistički sistem. U to vreme, direktor jedne izdavačke kuće za savremenu književnost bio je bivši šef tajne policije. Možda je želeo da dokaže da još uvek ima moć i da ima hrabrosti da objavi ovu knjigu. menu književnost bio je bivši šef tajne policije, i možda je želeo da dokaže da još uvek ima moć – dovoljno moći da ima hrabrosti da objavi ovaj roman. Valjda je to bio jedini razlog što je knjiga objavljena - rekao Krasnohorkai za Paris rivju.