Slavna Srpkinja naučila je srpski tek sa 15 godina - bila je slikarka, književnica i ćerka jednog od najvećih velikana 19. veka

Na današnji dan, 12. jula 1828. (po nekim izvorima 1831), rođena je Vilhelmina Mina Karadžić, slikarka i književnica.

Iako često u javnosti pominjana kao „Vukova ćerka“, Mina je bila mnogo više od toga – obrazovana, darovita, otmena žena koja je ostavila trag u kulturnom životu svog vremena.

Njen talenat za jezike, prevođenje i pisanje, kao i prefinjeno vaspitanje, činili su je istinskom predstavnicom srpske građanske elite 19. veka.

Vuk Karadžić želeo je da ćerki pruži najbolje obrazovanje. Pored nemačkog, Mina je odlično govorila francuski i italijanski, a tek u petnaestoj godini počela je predano da izučava srpski jezik.

Iako je bila muzikalna, nije imala priliku da uči svirati klavir kod najboljih bečkih učitelja zbog finansijskih ograničenja. Lepa Mina kroz život je prošla sa mnogo tuge i samoće, iako je bila okružena mnogim udvaračima i onima koji su je potajno voleli.

Bila je očeva miljenica, ali i miljenica svih onih koji su često boravili kod Vuka. Bila je očeva desna ruka, prevodilac, sekretar, duboki poznavalac njegovog dela i pratilac na putovanjima. Najveći deo njenih pisama svedoči o odnosima u porodici Vuka Karadžića. Minka, kako ju je od milošte zvao, ostavila je mnoštvo podataka o Vukovom odnosu prema deci, o prilikama i neprilikama u kojima su živeli, o njegovim prijateljima, saradnicima, o ljudima i događajima koji su obeležili srpsku književnost i umetnost.

Slikala pod uticajem bidermajera

Mina je izradila pedesetak slika uglavnom portreta u bidermajer stilu, a radove nije potpisivala ni datirala- Počeci u likovnoj umetnosti bili su pod uticajem bidermajera, što se vidi na autoportretu i portretu brata Dimitrija.

Minu su posebno privlačile fizionomije naočitih Bosanaca i Crnogoraca, koje je prikazivala na svojim slikama.

Njeno slikarstvo prošlo je kroz faze građanskog klasicizma i romantizma. Porodične tragedije i nedaće uticale su da zauvek napusti slikarstvo.

Tragičan život

Ljubavni život Mine Karadžić bio je isprepletan očekivanjima porodice, ličnim izborima i dubokim ličnim tragedijama. Prva veridba dogodila se sa Florom Ognjevim, ruskim doktorom medicine, ali je raskinuta 1847. godine, jer njen izabranik nije imao dovoljno sredstava za samostalan život u Moskvi. Iako je Vuk Karadžić za zeta priželjkivao tada uglednog Imbru Tkalca, Mina je 1856. godine donela sopstvenu odluku i pristala na brak sa Aleksom Vukomanovićem, profesorom Liceja u Beogradu.

Venčanje je održano 1858. godine, a neposredno nakon toga Mina je prešla u pravoslavnu veru i dobila ime Milica (Vukova deca su krštena u rimokatoličkoj crkvi još kao deca po izboru Vukove supruge Ane Kraus). Međutim, njihova sreća bila je kratkog daha – nekoliko meseci nakon rođenja sina Janka, Aleksa je iznenada preminuo. Potresena gubitkom, Mina je svoju tugu pretočila u stranice dnevnika, u kojima često piše o suzama, samoći i bolu.

Nakon suprugove smrti, odbila je ponudu da postane upravnica Više ženske škole u Beogradu, jer nije mogla da ostavi majku Anu samu u Beču. Tokom narednih godina, život joj je zadao niz novih udaraca – izgubila je oca Vuka, brata koji je proćerdao imanje, zatim i majku, a na kraju i sina Janka koji je poginuo na Kavkazu. Povukla se u tišinu i samoću, a svoje poslednje godine provela je pišući o neizlečivoj patnji, čuvajući uspomenu na one koje je volela i izgubila.