Славна Српкиња научила је српски тек са 15 година - била је сликарка, књижевница и ћерка једног од највећих великана 19. века

На данашњи дан, 12. јула 1828. (по неким изворима 1831), рођена је Вилхелмина Мина Караџић, сликарка и књижевница.

Иако често у јавности помињана као „Вукова ћерка“, Мина је била много више од тога – образована, даровита, отмена жена која је оставила траг у културном животу свог времена.

Њен таленат за језике, превођење и писање, као и префињено васпитање, чинили су је истинском представницом српске грађанске елите 19. века.

Вук Караџић желео је да ћерки пружи најбоље образовање. Поред немачког, Мина је одлично говорила француски и италијански, а тек у петнаестој години почела је предано да изучава српски језик.

Иако је била музикална, није имала прилику да учи свирати клавир код најбољих бечких учитеља због финансијских ограничења. Лепа Мина кроз живот је прошла са много туге и самоће, иако је била окружена многим удварачима и онима који су је потајно волели.

Била је очева миљеница, али и миљеница свих оних који су често боравили код Вука. Била је очева десна рука, преводилац, секретар, дубоки познавалац његовог дела и пратилац на путовањима. Највећи део њених писама сведочи о односима у породици Вука Караџића. Минка, како ју је од милоште звао, оставила је мноштво података о Вуковом односу према деци, о приликама и неприликама у којима су живели, о његовим пријатељима, сарадницима, о људима и догађајима који су обележили српску књижевност и уметност.

Сликала под утицајем бидермајера

Мина је израдила педесетак слика углавном портрета у бидермајер стилу, а радове није потписивала ни датирала- Почеци у ликовној уметности били су под утицајем бидермајера, што се види на аутопортрету и портрету брата Димитрија.

Мину су посебно привлачиле физиономије наочитих Босанаца и Црногораца, које је приказивала на својим сликама.

Њено сликарство прошло је кроз фазе грађанског класицизма и романтизма. Породичне трагедије и недаће утицале су да заувек напусти сликарство.

Трагичан живот

Љубавни живот Мине Караџић био је испреплетан очекивањима породице, личним изборима и дубоким личним трагедијама. Прва веридба догодила се са Флором Огњевим, руским доктором медицине, али је раскинута 1847. године, јер њен изабраник није имао довољно средстава за самосталан живот у Москви. Иако је Вук Караџић за зета прижељкивао тада угледног Имбру Ткалца, Мина је 1856. године донела сопствену одлуку и пристала на брак са Алексом Вукомановићем, професором Лицеја у Београду.

Венчање је одржано 1858. године, а непосредно након тога Мина је прешла у православну веру и добила име Милица (Вукова деца су крштена у римокатоличкој цркви још као деца по избору Вукове супруге Ане Краус). Међутим, њихова срећа била је кратког даха – неколико месеци након рођења сина Јанка, Алекса је изненада преминуо. Потресена губитком, Мина је своју тугу преточила у странице дневника, у којима често пише о сузама, самоћи и болу.

Након супругове смрти, одбила је понуду да постане управница Више женске школе у Београду, јер није могла да остави мајку Ану саму у Бечу. Током наредних година, живот јој је задао низ нових удараца – изгубила је оца Вука, брата који је проћердао имање, затим и мајку, а на крају и сина Јанка који је погинуо на Кавказу. Повукла се у тишину и самоћу, а своје последње године провела је пишући о неизлечивој патњи, чувајући успомену на оне које је волела и изгубила.