Ubio nevernu suprugu: Usud srpskog pesnika čiji stihovi krase vojničko groblje na Zejtinliku

Sudbina pesnika Vojislava Ilića Mlađeg jedna je od najtragičnijih i najupečatljivijih priča srpske književnosti. 

Njegovi stihovi urezani su na kapeli srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu, a iza njih krije se život obeležen ljubavlju, gubitkom i zločinom koji ga je zauvek progonio. 

Početak ljubavi sa Darinkom

Rođen 7. oktobra 1877. godine u Oreovici kod Požarevca, kao najstarije dete sveštenika Jovana Ilića, Vojislav je rano pokazao pesnički dar. 

Školovao se u Požarevačkoj gimnaziji, a potom studirao pravo u Beogradu, gde mu je otac službovao kao paroh crkve Svetog Marka. 

Već tada je objavljivao prve stihove i prevodio sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika. 

U Beogradu upoznaje Darinku Simonović, ćerku sveštenika Miloša Simonovića, i zaljubljuje se u nju. 

Ljubav dvoje mladih brzo se krunisala brakom 1903. godine, a ubrzo je rođena ćerka Julijana,  koja je dobila ime po pesnikovoj majci. 

Ali, idila nije potrajala. Život državnog službenika, sudskog pisara, selidbe po unutrašnjosti Srbije i Vojislavljeva slabost na plućima polako su lomili brak. 

Preljuba i zločin

Dok je boravio na Jadranu, po savetu lekara, njegova mala kćerka se razbolela i umrla. 

Taj gubitak bio je prva velika tragedija koja je zapečatila njegovu sudbinu. 

Kada se vratio, otišao je u Krivi Vir, selo kod Zaječara, gde je Darinka radila kao učiteljica – i tamo je zatekao stravičan prizor neverstva. 

U trenutku pomračenja, zaslepljen bolom, Vojislav je oduzeo život svojoj ženi. 

Uhvaćen i pritvoren, proveo je šest meseci u zaječarskom zatvoru. 

Presudom iz avgusta 1906. godine oslobođen je krivice, jer je utvrđeno da je "u jarost doveden postupcima i velikim ucenama od strane ubijene". 

Ipak, iako oslobođen zakonski, sam sebi nikada nije oprostio. Taj događaj pretvorio je njegovu poeziju u niz dirljivih, bolnih i iskrenih stihova, punih tuge i pokajanja. 

Pesnički uzlet

Njegova prva zbirka autorskih pesama, "Pesme" (1909), donela mu je priznanje književne kritike i uvela ga među značajne pesnike svog vremena. 

Jovan Skerlić je o njemu pisao kao o pesniku koji je iz lične tragedije dosegao "velike visine iskrenosti i umetničkog izraza". 

Kasnije će Bogdan Popović njegove stihove uvrstiti u "Antologiju novije srpske lirike" (1911). 

Ilić je nastavio da radi kao pravnik, ali i kao pesnik koji je obeležio čitavu epohu između dva svetska rata. 

Bio je sekretar Apelacionog suda u Beogradu, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke i inspektor Ministarstva pravde. 

U drugom braku sa Jovankom Prvanović imao je osmoro dece, od kojih je troje izgubio rano – još jedan niz rana u njegovom životu. 

Pisao je rodoljubive, religiozne, ljubavne i dečije pesme, a njegovu snagu reči prepoznali su i najveći – stihovi Vojislava Ilića Mlađeg urezani su na kapeli srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku, kao i na spomeniku junacima poginulim na Mačkovom kamenu. 

Upravo ti stihovi danas su deo večnog pamćenja na srpske vojnike i srpski narod. 

Njegov rad i ugled u društvu bili su toliki da je lično Mihajlo Pupin, želeći da mu pomogne u teškim godinama pred Drugi svetski rat, otkupio stotine njegovih knjiga kako bi ga spasao siromaštva. 

Ilić mu se zahvalio pesmama, od kojih su rukopisi sačuvani u Adligatu, gde se i danas čuva njegov legat. 

Smrt

Pesnik je preminuo 22. maja 1944. godine u okupiranom Beogradu, sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju. 

Komunističke vlasti nakon rata sklonile su ga iz književnih programa, zbog njegovog izraženog patriotizma i monarhističkih motiva, pa je decenijama ostao u zapećku istorije. 

Danas, međutim, Vojislav Ilić Mlađi ponovo dobija mesto koje zaslužuje – kao pesnik čije su reči postale epitaf narodnog stradanja, ali i kao čovek čiju je umetnost oblikovala neizbrisiva bol i krivica.