Убио неверну супругу: Усуд српског песника чији стихови красе војничко гробље на Зејтинлику

Судбина песника Војислава Илића Млађег једна је од најтрагичнијих и најупечатљивијих прича српске књижевности. 

Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну, а иза њих крије се живот обележен љубављу, губитком и злочином који га је заувек прогонио. 

Почетак љубави са Даринком

Рођен 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као најстарије дете свештеника Јована Илића, Војислав је рано показао песнички дар. 

Школовао се у Пожаревачкој гимназији, а потом студирао право у Београду, где му је отац службовао као парох цркве Светог Марка. 

Већ тада је објављивао прве стихове и преводио са руског, француског и немачког језика. 

У Београду упознаје Даринку Симоновић, ћерку свештеника Милоша Симоновића, и заљубљује се у њу. 

Љубав двоје младих брзо се крунисала браком 1903. године, а убрзо је рођена ћерка Јулијана,  која је добила име по песниковој мајци. 

Али, идила није потрајала. Живот државног службеника, судског писара, селидбе по унутрашњости Србије и Војислављева слабост на плућима полако су ломили брак. 

Прељуба и злочин

Док је боравио на Јадрану, по савету лекара, његова мала кћерка се разболела и умрла. 

Тај губитак био је прва велика трагедија која је запечатила његову судбину. 

Када се вратио, отишао је у Криви Вир, село код Зајечара, где је Даринка радила као учитељица – и тамо је затекао стравичан призор неверства. 

У тренутку помрачења, заслепљен болом, Војислав је одузео живот својој жени. 

Ухваћен и притворен, провео је шест месеци у зајечарском затвору. 

Пресудом из августа 1906. године ослобођен је кривице, јер је утврђено да је "у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене". 

Ипак, иако ослобођен законски, сам себи никада није опростио. Тај догађај претворио је његову поезију у низ дирљивих, болних и искрених стихова, пуних туге и покајања. 

Песнички узлет

Његова прва збирка ауторских песама, "Песме" (1909), донела му је признање књижевне критике и увела га међу значајне песнике свог времена. 

Јован Скерлић је о њему писао као о песнику који је из личне трагедије досегао "велике висине искрености и уметничког израза". 

Касније ће Богдан Поповић његове стихове уврстити у "Антологију новије српске лирике" (1911). 

Илић је наставио да ради као правник, али и као песник који је обележио читаву епоху између два светска рата. 

Био је секретар Апелационог суда у Београду, помоћник управника Народне библиотеке и инспектор Министарства правде. 

У другом браку са Јованком Првановић имао је осморо деце, од којих је троје изгубио рано – још један низ рана у његовом животу. 

Писао је родољубиве, религиозне, љубавне и дечије песме, а његову снагу речи препознали су и највећи – стихови Војислава Илића Млађег урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику, као и на споменику јунацима погинулим на Мачковом камену. 

Управо ти стихови данас су део вечног памћења на српске војнике и српски народ. 

Његов рад и углед у друштву били су толики да је лично Михајло Пупин, желећи да му помогне у тешким годинама пред Други светски рат, откупио стотине његових књига како би га спасао сиромаштва. 

Илић му се захвалио песмама, од којих су рукописи сачувани у Адлигату, где се и данас чува његов легат. 

Смрт

Песник је преминуо 22. маја 1944. године у окупираном Београду, сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу. 

Комунистичке власти након рата склониле су га из књижевних програма, због његовог израженог патриотизма и монархистичких мотива, па је деценијама остао у запећку историје. 

Данас, међутим, Војислав Илић Млађи поново добија место које заслужује – као песник чије су речи постале епитаф народног страдања, али и као човек чију је уметност обликовала неизбрисива бол и кривица.