Velika TAJNA pronađena u njenoj KUTIJI ZA NAKIT - Večna diva i glumica Olivera Marković šest decenija čuvala jednu stvar, MISTERIJA i danas ostala nerešena

Olivera Marković je rođena 3. maj 1925. godine. Svojim talentom je ostavila veliki trag, a čim se pojavila na glumačkoj sceni, postala je miljenica publike.

Govorila je da je imala lepo detinjstvo i da je za taj period vežu samo lepe uspomene. Bila je nestašna, ali najviše od svega volela je i umela da peva.

Rođena je kao Olivera Đorđević. Imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala „pozorišnu grupu“ u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autor tekstova i upravnica.

Završila je gimnaziju i studirala istoriju umetnosti, bila je član Omladinskog i Akademskog pozorišta. Kada je osnovana Pozorišna akademija, postaje student prve generacije, u klasi Mate Miloševića. Po diplomiranju, 1951.godine, postaje član Beogradskog dramskog pozorišta. Prva njena uloga je bila Klara u „Slamnom šeširu“, u režiji njenog profesora Mate Miloševića. Pedesetih godina Beogradsko dramsko pozorište je negovalo repertoar savremenih stranih pisaca, a Olivera je obeležila to vreme svojim ulogama. Ostala je upečatljiva njena uloga Megi u „Mački na usijanom limenom krovu“. Igrala je i u predstavama „Dobri vojnik iz Sečuana“, „Tri sestre“, „Karamazovi“, „Ukroćena goropad“, „Konak“… Nakon deset godina, Olivera napušta Beogradsko dramsko pozorište, želeći da istražuje nove forme pozorišne igre.

Uporedo je radila na filmu, do 1961.godine snimila je deset filmova ( „Šolaja“, „Vlak bez voznog reda“, „Diližansa snova“). Šezdesetih godina se uspešno oprobala u muzici – pevala je šlagere i ruske romanse. Nastupala je širom zemlje, kao i u inostranstvu, pevala puno puta pred Titom….Snimila je dvadesetak gramofonskih ploča. Dobila je ponudu da nastupi i u pariskoj Olimpiji, kao i u Brehtovom pozorištu u Berlinu, u predstavi „Majka hrabrost“. Od 1967.godine angažovana je u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je ostala do penzionisanja (1989) i ostvarila više od trideset uloga. Pamti se njena uloga Koštane iz 1970.godine, predstave koja je imala fantastičan uspeh baš zahvaljujući Oliverinoj glumi i pesmi.

Snimila je 63 igrana filma.

- Olivera Marković nije samo glumica – ona je čitav jedan veliki, glumački ansambl - izjavila je Vida Ognjenović 1998. godine na svečanosti uručenja Dobričinog prstena.

Ljubav i tragedija

Njen život su obeležile dve velike ljubavi. Za prvu retko ko da ne zna da je u pitanju glumac Rade Marković, kog je upoznala još kao tinejdžerka. Njihova ljubavna priča počela je u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. godine. Zapravo njih je spojila neverovatna tragedija koju su izbegli tokom američkog bombardovanja Beograda.

Olivera i Rade upoznali su se na Kolarčevom univerzitetu gde se okupljala omladina koja je želela da stvara pozorišne predstave. Rade je primeljen u asambl uprkos tome što je, kako je sam rekao, "loše izveo deo iz Nušićevog 'Sumnjivog lica'". Kako su želeli da odigraju nekoliko predstava nakon rata koji se približavao kraju, često su imali probe u holu jednog petosobnog stana na Terazijama broj 12, gde ih je podučavao reditelj drame i opere, Erih Helc.

Međutim, kako je počeo bombardovanje Beograda, dogovorili su se da sa probama nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu. Dogovo je bio da se u devet ujutru okupe na dogovorenom mestu, ali se na skupu nisu pojavili samo Rade i Olivera, koji su se dogovorili da se prvo nađu na Južnom bulevaru i zajedno dođu na probu. Dok je čekao Oliveru da se pojavi, začule su se sirene za uzbunu i počelo je bombardovanje. Marković je u panici pošao ka mestu za probu i tamo zatekao svih 40 umetnika pokošenih sa zemljom.

Olivera, koja je kasnila na probu, nije stradala. Mada se od ovog stravičnog događaja nikada nisu potpuno oporavili, apsolventkinja istorije umetnosti Olivera Đorđević udala se za nesuđenog studenta tehnike, Radeta Markovića. Dana 24. avgusta 1946. godine dobili su sina, danas čuvenog filmskog i pozorišnog režisera Gorana Markovića.

Oni koji su preživeli bombardovanje iz amaterske družine osnovali su Beogradsko dramsko pozorište nakon oslobođenja.

Rade i Olivera su za to vreme bili najlepši glumački par u pozorištu na Crvenom krstu u Beogradu, koji su iznova beogradskoj publici donosili potpuno novi scenski izražaj.

Brak o kom se malo znalo

Slava i interes javnosti uzeli su svoj danak, pa iako su zajedno stvorili mnogo, razveli su se nakon 17 godina braka. Glumica je ubrzo stupila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem, za koga se kasnije i udala.

Dok je sa Radetom bila večiti partner na sceni i vodila buran javni život, sa Dušanom, koji je takođe bio proslavljeni dramski umetnik, provela je ostatak svog života u ljubavi sakrivenoj u udobnosti doma. Iako su oboje bili javne ličnosti i članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, svoj privatni život trudili su se da drže u tajnosti.

Jedino što je ukazivalo na njen brak bila je česta šala koju je znala da izgovori, da joj se čini da se "udala čim se rodila" i da se "ne seća perioda kada nije bila u braku".

Ljubav je prekinula Dušanova smrt 1995. godine, a Olivera je narednih 26 godina provela kao udovica. Preminula je 2. jula 2011. godine u 87. godini., piše Ona.

Dugo skrivana tajna u Oliverinoj kutiji za nakit

U programu posvećenom Oliveri Marković jednog oktobra u Narodnom pozorištu u Beogradu, a na njegovom kraju, glumičin sin, reditelj i dramski pisac Goran Marković, predao je kustosu Muzeja Narodnog pozorišta nekoliko ličnih stvari koje su pripadale njegovoj majci.

Među stvarima su bile naizgled obični predmeti – kutija za nakit, vizit-karta, veštačke trepavice… ipak, jedna je naročito privukla pažnju – umrlica Žanke Stokić.

Goran Marković je tom prilikom otkrio da je Olivera umrlicu “skinula sa jednog drveta” neposredno nakon sahrane starije koleginice 1947. godine. Reč je bila očigledno o parčetu papira koji joj je mnogo značio jer je umrlicu čuvala više od šest decenija.

Sigurno je da se mlada Olivera, tek udata za kolegu Radeta Markovića, divila velikoj Žanki, zvezdi narodnog pozorišta i prvoj “Gospođi ministarki”. Godinama kasnije, i Olivera Marković će se okušati u istoj ulozi.

Verovatno je da je Oliveru bolela i nepravda učinjena prema starijoj koleginici. Žanka je, pod optužbama da je sarađivala sa okupatorima, izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, a kazna je bila i društvenokoristan rad.