Vodič Vladimira Đuričića kroz civilizacije – Knjiga „Muzika sveta“ je pravo otkrovenje

Promocija će biti upriličena u sredu, 19. novembra u 17.30 u Maloj dvorani Kolarčeve zadužbine, gde će posetioci moći da čuju iskustva autora i razgovaraju s njim o radu koji je sprovodio tokom petnaest godina.

„U knjizi se bavim muzikom koja je obeležila 20. vek i koju danas sluša više od dve trećine ljudi na planeti, iako je kod nas, pomalo paradoksalno, gotovo nepoznata“, kaže Đuričić za „Srbiju danas“.

Kako objašnjava, jedan od razloga za to je naše snažno okretanje anglosaksonskoj muzici i kulturi, koje zahvaljujući globalnim medijima i ekonomskom uticaju Zapada dominiraju svetskom scenom.

„A taj Zapad, uprkos svojoj moći, čini manje od deset procenata svetskog stanovništva“, dodaje on.

Đuričić smatra da muzika ima posebnu sposobnost da proširi naša shvatanja, oplemeni čoveka i zbliži različite kulture. Zato se u knjizi osvrće na najveće pevače, kompozitore, pesnike i najznačajnije žanrove 20. veka iz 25 zemalja. 

„Napisao sam više od hiljadu priča o njihovim životnim putevima i pesmama koje su obeležile epohe u njihovim sredinama. Neke sudbine bile su toliko dramatične i inspirativne da su pretočene u filmove, romane ili predstave. U mnogim zemljama ti umetnici postali su nacionalni simboli — po njima su nazivali ulice, trgove, škole, pa čak i brodove i metro stanice. A kod nas, o njima se jedva i zna“, priča autor.

Stručni oslonac knjizi daju ugledni recenzenti: operska diva i profesor emeritus Biserka Cvejić, profesor Fakulteta muzičke umetnosti Nikola Mijailović, prvakinja Opere Narodnog pozorišta Sanja Kerkez i akademski slikar Miloš Šobajić, takođe profesor emeritus. „„Muzika sveta“ namenjena je onima koji žele da zavire u muzičku baštinu izvan zapadnog kruga, ali i onima koje zanima drugačiji pogled na istoriju i geografiju, pa čak i turistima koji se na svojim putovanjima susreću s ovom muzikom. Knjiga je svojevrsni omaž umetnosti i poziv da uvažimo bogatstvo raznolikosti koju muzika donosi, bez obzira na jezik, poreklo ili vreme nastanka“, objašnjava Đuričić.

Putinova omiljena pevačica

Čitaoci će u njoj pronaći opise stvaralačkih procesa velikih kompozitora, kao i mnoštvo anegdota i zanimljivosti iz njihovih života. „Teško je izdvojiti one najbolje priče i najveće pevače, kompozitore… Evo, da za čitaoce vašeg portala da je omiljena pevačica Vladimira Putina Mirej Matje. Jedna je od najvećih francuskih pevačica svih vremena. Njeno pevanje je emotivno, iskreno i neuporedivo, a njene pesme imaju snagu da dirnu srca miliona ljudi širom sveta. To je rekao Šarl Aznavur, inače njen najbolji prijatelj, koji joj je napisao nekoliko prelepih pesama. Uvek je prelepa, a nazivaju je damom iz Avinjona, jer je rođena u tom gradu. Mirej Matje je snimila više od 1.200 pesama na jedanaest jezika i prodala najmanje 130 miliona nosača zvuka. Snimila je duete s Plasidom Domingom, Hulijon Iglesiasom, Tom Džonsom, Din Martinom… Karakteriše je nežan, ali jak glas izuzetno brzih vibracija. Zanimljivo je da je, kao i u domovini, slavna i u Nemačkoj i Rusiji. Koliko je Mirej Matje velika, može se zaključiti i po TV najavama – „A sada, kao da nam je ušetala Ajfelova kula“, „Imamo posebnu čast, jer kao da nam je došla sama Francuska“... Ruski predsednik je rado ugošćuje. Budući da je francuska diva bila miljenica i Muamera Gadafija, prvi čovek Rusije je slavnu Francuskinju ugostio tokom svog susreta sa nekadašnjim predsednikom Libije. Tom prilikom oni su u prisustvu pevačice razgovarali u beduinskom šatoru, specijalno postavljenom u vrtu Kremlja, koji je Gadafi koristio za sastanke, a prisustvo Matje dodatno je privuklo pažnju inostranih medija tokom susreta dva lidera. Pevačica je više puta izjavila da joj je ruski narod u srcu i da je s Putinom izgradila posebne odnose. Mirej Matje je simbol francuske kulturne diplomatije. Tokom „hladnog rata“, njena popularnost i uticaj u Nemačkoj pomogli su u poboljšanju kulturnih veza između Francuske i Nemačke. Umetnost svoje zemlje u inostranstvu Matje predstavlja na najvišem nivou. Recimo, njen specijalni koncert 2019. u Pekingu povodom 40. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa između Francuske i Kine pomno je propraćen od strane kineskih medija, a u publici je bio i predsednik Kine Si Đinping, takođe poštovalac lika i dela Mirej Matje. Na koncerte slavne šansonjerke redovno, do svoje 94. godine života, dolazila je njena majka Marsel“, priča Đuričić.

Viktora Haru su ubili „Hitlerovom testerom“

Pesme najvećeg čileanskog pevača i kompozitora Viktora Hare umotane su u epopeju narodnog jedinstva, jer je u njima pokazao veliku ljubav prema običnim ljudima, slaveći njihovu marljivost i braneći ih od društvenih i političkih nepravdi.

- Narod Čilea je verovao u opštu komunističku filozofiju, zbog obećanja da će živeti bolje.

Međutim, Augusto Pinoče, kome su SAD pomogle s milionima dolara i vojnom snagom, u državnom udaru svrgnuo je s vlasti legalno postavljenog Salvadora Aljendea, zaveo je diktaturu i uveo vojnu huntu, pa je Viktor Hara uhapšen među 130.000 ljudi. Na Nacionalnom stadionu Čile, koji je služio kao logor za oko 5.000 zatvorenika, brutalno su ga mučili i ubili „hitlerovom testerom”, kako su zvali američki mitraljez koji rešetanjem čoveka preseca na pola. Ovaj stadion je kasnije nazvan po njemu, kao najpoznatijoj žrtvi, a ubrzo je počeo da se otkriva „karavan smrt”, kako su mediji nazvali grupu vojnih lica koja su u ime Pinočea počinili svirepe zločine – priča autor „Muzike sveta“.

Ataturk zbog jedne pesme pucao iz pištolja

Značajnu ulogu u turskoj muzici XX veka odigrao je Ataturk. Ideja vodilja oca nacije bila je „uzeti od Zapada, ali sačuvati turske korene”. Slovio je za neprikosnovenog sluhistu, a u svom društvu često je imao vrhunske svirače i pesnike. Ipak, najushićeniji je bio kada su mu pevale Muzejen Senar i Safije Ajla, koje je ugostio i dok je ležao u postelji čekajući smrt, jer je želeo da se od njih oprosti.

- Postoje mnoge muzičke anegdote o Ataturku... Velikan turske klasične muzike Munir Nuretin Seldžuk je na jednom prijemu u Ankari, naveo oca nacije da peva sa njim, pa kada je ovaj u sevdahu pustio glas, pevač je kazao: „Ovo ostavite meni.” Taj neprimeren gest prvog čoveka države veoma je naljutio. Oprostio mu je posle mnogo vremena, ali tek pošto je Nuretin Seldžuk na Ataturkov zahtev stavio čašu na svoju glavu, kako bi otac nacije u nju pucao...

Meksička pevačica popila 43.000 litara tekile

Da li ste znali da najviše pesama o alkoholu ima u Meksiku? I ton nam otkriva naš sagovornik… Kompozitor i pevač, ali i najpoznatiji alkoholičar ove zemlje, Hoze Alfredo Himenez, skoro da se nije treznio, a niz njegovih hitova su kao ispovesti o pijanstvu. U baladi „Za celu godinu” (Pa todo el año) besedi da je pijani trubadur koji želi da proživi pevajući do siromaštva, bez griže savesti.

- Niko kao Alfredo Himenez nije umeo da sastavi priče o lavirintu samoće i psihologiji alkoholičara. Najviše je pisao za sebe i najbolju prijateljicu – Čavelu Vargas, najveću meksički pevačicu. I ona je posebna priča o umetnosti, životu i alkoholu. Glas Čavele Vargas nije kao fontana koja sipa, već kanjon, stena. Ona ogoljuje svu radost meksičke muzike. Bile su dovoljne samo dve, tri gitare da prate taj njen glas. Pre nego što bi zapevala, uglavnom bi neko vreme stajala sa podignutim rukama, šireći pončo kao krila. Na sceni je često oponašala pijanicu glumeći nestabilan hod, a u privatnom životu ga je pila više nego vodu. Dok neko popije jednu čašu, ona celu flašu. Postoji računica da je ispila 43.000 litara tekile. Kada je Čavela Vargas prestala da pije, ispred njene kuće su parkirali kamion pun telike i izazivali je da nazdravi – priča Đuričić.

Najlepša pesma na južnoj hemisferi

Dvesta umetnika i novinara glasalo je za najbolju brazilsku pesmu svih vremena. Reč je o duetu „Martovske kiše” (Aguas de Março). Autor je Tom Žobim, a inspiraciju je pronašao u kišnom martu, mesecu karakterističnom po iznenadnim olujama sa obilnim tropskim padavinama i vetrovima.

- Žobim je „Martovske kiše“ otpevao u duetu sa najboljom brazilskom pevačicom - Elis Režinom. I tekst i muzika se „slivaju” poput kiše niz oluke i brda, onako kako oluja plavi grad, jer orkestracija stvara iluziju konstantnih padavina. Tom Žobim je otkrio da mu je rad na pesmi „Martovske kiše” bio neki vid terapije, što ga je spasilo troška novca koji bi dao na psihoanalize, a da je stihove i note pisao u mračnoj sobi – priča Đuričić.

Okudžava je bio prijatelj sa Gorbačovim Autor „Muzike sveta“ kaže da je najveće poglavlje u njegovoj knjizi posvećeno ruskoj muzici. Kaže da Rusi koji cene poštenje najviše slušaju Bulata Okudžavu, jer njegovi stihovi obiluju rečima dobrote, ljubaznosti, milosti, prijateljstva.

- Time je ovaj bard budio savest, toleranciju, pa su ga smatrali svetim, Isusom koji živi u čoveku. Verujući u komunizam i ideologiju SSSR-a, Okudžava je dobrovoljno otišao u rat, zbog čega se uvek kajao. Na Kavkazu je ranjen. Užasi granatiranja i pogibije vojnika do sudnjeg dana su mu bili noćna mora. Bulat Okudžava je bio prijatelj sa Gorbačovim, pisao je revolucionarne pesme, ali ne po nalogu partije, već zato što je verovao vlastima, i u bolji život, smatrajući da cela zemlja ne može da bude u zabludi. Kada je shvatio da političari samo iskorišćavaju njegov talenat, Okudžava je odbijao i nagrade da primi – priča Vladimir Đuričić.