Zaboravljeni pisac koji je Užice uveo u srpsku književnost: "Na usamljenoj steni, razvaljen grad gleda ispod sebe"

Milutin Uskoković, pisac iz Užica, jedan je od najvažnijih, a danas i najnezasluženo zapostavljenih srpskih književnika s početka 20. veka. 

Autor romana "Došljaci" (1910) i "Čedomir Ilić" (1914), stvorio je prvi autentični beogradski roman, ali je i svoje rodno Užice ostavio zauvek zapisano u srpskoj književnosti, kao simbol provincijskog života, nostalgije i tragične veze između ideala i stvarnosti. 

"Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu" 

Uskoković je kroz svog junaka, mladog pesnika Miloša Kremića, opisao složene odnose između Beograda i unutrašnjosti, između moći i nemoći pojedinca koji pokušava da opstane u velikom gradu. 

Kremić, rodom iz osiromašene trgovačke porodice iz Užica, u Beogradu je "došljak". Taj osećaj tuđinstva i borbe za mesto pod suncem prožima ceo roman: 

"Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu. Ne jedanput Miloš je imao prilike da vidi kako se lica iznenadno promene kad pomene da je rodom iz ove varoši." 

U "Došljacima" Uskoković opisuje Užice kao varoš koja se gasi, "osuđenu na laganu ali sigurnu smrt", ali i kao mesto duboko urezano u svest svojih ljudi. 

Njegovi likovi nose nostalgiju za rodnim krajem, ali i nemoć da se u njemu ostane. 

Užice u očima mladog pesnika 

U nezaboravnom odlomku o pogledu na varoš, Kremić, ležeći u travi iznad grada, posmatra rodno Užice: 

"Tako ležeći u travi, on je slušao šuškanje lišća i posmatrao Užice, čiji su se jednoliki krovovi crveneli duboko ispod očiju mladog pesnika. Na kraju horizonta primećivale se planine, još krševitije, teške i sive kao olovo. On ponovo raspozna dva bela dimnjaka i plave prozore svoje kuće." 

To nije samo prizor jednog grada, već pogled u dušu čoveka koji ne može pobeći od svog porekla. 

Uskoković je u Užicu video sve: i teskobu palanke i lepote mladosti, i tragiku siromaštva i ponos zavičaja. 

Pisac između Beograda i Užica 

Milutin Uskoković rođen je 1884. godine u Užicu, u trgovačkoj porodici koja je posle propasti ostala bez prihoda. 

Kao đak Užičke gimnazije peške je otišao u Beograd da nastavi školovanje, izdržavajući se pisanjem i novinarskim radom. 

Kasnije je doktorirao prava u Ženevi, a u Beogradu postao poznat po svojim književnim delima, u kojima je spojio evropski duh i srpsku stvarnost. Njegovi junaci, Miloš Kremić i Čedomir Ilić, svojevrsni su odraz piščevih unutrašnjih borbi. 

Obojica su moralni, osetljivi i neprilagođeni. Obojica, kao i njihov tvorac, "došljaci" u Beogradu i tragični idealisti koji ne mogu da se uklope u društvo. 

Tragična sudbina

Uskoković je tokom Prvog svetskog rata radio s čuvenim Branislavom Nušićem u Skoplju. U jesen 1915, pritisnut tragedijom naroda i ličnim slomom, izvršio je samoubistvo u nabujaloj Toplici kod Kuršumlije, ostavivši oproštajno pismo: 

"Ne mogu da podnesem propast otadžbine." 

U rodnom Užicu danas stoji njegova bista, dok grad tek poslednjih decenija skromno obnavlja sećanje na njega – kroz književni konkurs i prolaz koji nosi njegovo ime. 

Užičanin koji je stvorio beogradski roman 

Jovan Skerlić ocenio je "Došljake" kao najbolji beogradski roman svog vremena. 

Pisac koji je u Beogradu bio "došljak", a u Užicu "persona non grata", danas se prepoznaje kao tvorac modernog srpskog romana i glas onih između svetova, između palanke i grada, između domovine i Evrope, između nade i očaja. 

Uskokovićev "izvikani grad", kako ga je nazvao, i dalje leži pored Đetinje - tih, star, uvek prisutan u srpskoj literaturi zahvaljujući sinu koji ga nikada nije zaboravio. 

Kako je Uskoković video svoje Užice 

(originalni citati iz romana "Došljaci") 

• "Užice i Užičani nemaju dobar glas u Beogradu. Ne jedanput Miloš je imao prilike da vidi kako se lica iznenadno promene kad pomene da je rodom iz ove varoši."
• "Kao u svima varošima koje propadaju, život u Užicu je lako shvatiti. On se ceo sadrži u četiri reči: spomenici, deca, boranija i prognanici."
• "Zabačeno, bez ikakvih savremenih saobraćajnih sredstava, odsečeno od svojih prirodnih puteva, u brdovitom i siromašnom predelu, Užice je osuđeno na laganu ali sigurnu smrt."
• "Užice je ležalo pored Đetinje mirno i umiljato. Sunce se primicalo zenitu i kraljevskom raskoši prosipalo sjajnu srmu svojih zraka na ovaj izvikani grad."
• "Ulice su čiste i prave. Nema palata kao u Beogradu, ali ni onih čatrlja koje se podižu pored tih palata. Kuće su proste; ipak nisu turske kao što ti misliš. Tome je uzrok požar koji je pre četrdeset godina uništio glavni deo varoši. Tada je Užice još radilo sa Bosnom, te se odmah podiglo iz pepela. Još samo poneki ćepenak, na kojem samardžije kucaju u samarice, opominje me da je Užice bilo nekad tursko."
• "Stariji Užičani se sećaju sa slašću toga doba. Turci u Užicu bili su rodom odatle, bogati, mirni, pitomi i u dosluhu s hrišćanima. Naročito se njihove žene pazile. Moja baba Manda družila se samo sa bulama i s njima pila rakiju iz ibrika."
• "Turski uticaj se održao još u govoru i karakteru. Jezik, koji je inače čist kao suza, pun je turskih reči. Stariji Užičani su kod kuće još umnogome kao Turci: žene ih dvore, jedu prstima i vole da se razmeću. Ima i sad primera da koji stari meraklija legne ženi u krilo i, dok mu ona šuška po glavi, on spava."

"Na jednoj usamljenoj steni, razvaljen užički grad, začuđeno gleda ispod sebe"

S pijace se Kremić uputi u park. Ovo šetalište se nalazi van varoši, s druge strane Đetinje, na jednoj padini divljačnog Zabučja. Njega posećuju đaci i činovnici. Državne službenike sačinjavaju obično užički sinovi. Ako ima ko sa druge strane, nije došao ovamo svojom voljom, već po kazni, te ih Užičani zovu prognanici (...)

Kako dođe u park, Miloš pođe stazom koja vodi na kamenu terasu uvrh planine. Ova terasa mu je bila familijarna. On je tu bio kao kod svoje kuće. Tu je dolazio još kao dete, a posle kao mladić, tu se spremao i za ispite i pisao prve pesme. 

Odatle se pruža divan izgled, koji po svojoj romantici nadmašava i izgled koji se pokazuje sa savske terase na Kalemegdanu. Visoka brda obrasla sitnim ili krupnim zelenilom, prošarana sivim stenama i zasađena pitomim proplancima, doline, klisure, urvine, polja, reke, njive usred šume, šljivaci, belina breze u mrkoj rastovoj gori, pustinja, pitomina, varoš, rastureno selo, sve to vešto izmešano među sobom rukom nekog tajanstvenog umetnika daje čudnu i živopisnu sliku koja se retko drugde može naći. 

Više Miloša uzdizao se namršteni Grot, kao kakva gorostasna srednjovekovna kula; na zapadu prema njemu ravnjao se Bisktoš; a prema ovome ćamio je, na jednoj usamljenoj steni, razvaljen užički grad, začuđeno gledao ispod sebe električnu centralu i nije razumevao zašto će mu ova vodenica kad nijednog kiridžijskog konja nema pred njom. 

Sever obrazuju pitomi brežuljci, uvek obasjani suncem, Pora, Gluvaći i Bijeli grob — starinsko groblje, gde je vlast odavno zabranila meštanima da na tom tihom, okruglastom bregu uživaju večiti san pod gustim hladom starih oraha, višanja i dunja. Prema Bijelom grobu, na istoku, podiže se Kruščica, sa ostacima Karađorđevog šanca koji je nadjačao stoletne kule Altomanovićevog zamka. 

Ovu kotlinu, tako revnosno ograđenu živopisnim brdima i planinama, preseca valovita Đetinja. Pri suncu, koje je blago i umiljato, reka se belasa u vrhu kotline, pa se onda gubi u grane nepotkresivanih vrba i jova, provlači se brzo kao zmija, dolazi do parka i tu preskače jednu branu i, sva zapenušana, probija kroz ždrelo, pa onda dalje hita u ravna polja Pomoravlja. Ispod granja promiče jedan čun; iz njega se čuje tenor nekog zaljubljenog gimnaziste: 

Bledi mesec zašo za goru, 

Samo jedan čunić plovi po moru!... 

Na Đetinji se vide nekoliko idiličnih mostova od greda, među kojima se ponosno izdiže kameni most, starinska građevina, koju je obnovio nekakav Turčin sevapa radi. Taj most vezuje glavni deo grada, koji se nalazi s leve strane reke, sa drugim delom, i svojom pocrnelom silom i ozbiljnom ornamentikom uveličava romantiku ove varoši. 

Odatle Kremiću pade pogled na sam grad, koji je mirno ležao u kotlini i gotovo je celu ispunjavao. Sunčevi zraci su se igrali sa zlatnim krstom na sabornoj crkvi, njenim jedinim ukrasom. Oko crkve su se crveneli krovovi varoških kuća, pokriveni ćeramidom. Ovi skromni stanovi zlopoznatih Užičana, gde su se odigrale tolike nepoznate građanske tragedije, mahom su dvospratni i praktički sazidani. Među njima se izdiže, kao kakva orlušina, dostojanstvena zgrada Kr. srp. realke — kako na njoj piše zlatnim slovima. Ova kuća, sa svojom simetrijom, očitom solidnošću, ozbiljnim i prijatnim stilom, može se meriti sa najlepšim i najvećim zgradama u unutrašnjosti Srbije, pa i u Beogradu. Čitav njen gornji sprat se izdiže iznad ostalih kuća i svojom izrađenošću i stranačkom lepotom odudara čudnovato od njih. 

Levo od Realke, iza zelene gomile od šljiva i oraha, u jednoj pravoj ulici, koja vodi na Stari pijac, Miloš spazi dva bela dimnjaka. Srce mu se ispuni nekom suznom nežnošću. To je njegova kuća. On je dobro poznavao ta dva bela dimnjaka, pokrivena sa po dve pocrnele cigle, poznavao i one isprskale ćeramide po krovu i tri nasmejana prozora, obojena izbledelom plavom bojom. 

Kremić je bio gotovo srećan posmatrajući ovu belu kućicu u suncu, ove zidove na kojima se još nije istrlo ime očeve firme, nastrešice od dasaka obojenih firnajzom, ulubljeni oluk, plave nasmejane prozore, na kojima stoje zavese uzdignute u vidu zvezde, plehanu vrtešku navrh krova i badžu."