Заборављени писац који је Ужице увео у српску књижевност: "На усамљеној стени, разваљен град гледа испод себе"

Милутин Ускоковић, писац из Ужица, један је од најважнијих, а данас и најнезаслужено запостављених српских књижевника с почетка 20. века. 

Аутор романа "Дошљаци" (1910) и "Чедомир Илић" (1914), створио је први аутентични београдски роман, али је и своје родно Ужице оставио заувек записано у српској књижевности, као симбол провинцијског живота, носталгије и трагичне везе између идеала и стварности. 

"Ужице и Ужичани немају добар глас у Београду" 

Ускоковић је кроз свог јунака, младог песника Милоша Кремића, описао сложене односе између Београда и унутрашњости, између моћи и немоћи појединца који покушава да опстане у великом граду. 

Кремић, родом из осиромашене трговачке породице из Ужица, у Београду је "дошљак". Тај осећај туђинства и борбе за место под сунцем прожима цео роман: 

"Ужице и Ужичани немају добар глас у Београду. Не једанпут Милош је имао прилике да види како се лица изненадно промене кад помене да је родом из ове вароши." 

У "Дошљацима" Ускоковић описује Ужице као варош која се гаси, "осуђену на лагану али сигурну смрт", али и као место дубоко урезано у свест својих људи. 

Његови ликови носе носталгију за родним крајем, али и немоћ да се у њему остане. 

Ужице у очима младог песника 

У незаборавном одломку о погледу на варош, Кремић, лежећи у трави изнад града, посматра родно Ужице: 

"Тако лежећи у трави, он је слушао шушкање лишћа и посматрао Ужице, чији су се једнолики кровови црвенели дубоко испод очију младог песника. На крају хоризонта примећивале се планине, још кршевитије, тешке и сиве као олово. Он поново распозна два бела димњака и плаве прозоре своје куће." 

То није само призор једног града, већ поглед у душу човека који не може побећи од свог порекла. 

Ускоковић је у Ужицу видео све: и тескобу паланке и лепоте младости, и трагику сиромаштва и понос завичаја. 

Писац између Београда и Ужица 

Милутин Ускоковић рођен је 1884. године у Ужицу, у трговачкој породици која је после пропасти остала без прихода. 

Као ђак Ужичке гимназије пешке је отишао у Београд да настави школовање, издржавајући се писањем и новинарским радом. 

Касније је докторирао права у Женеви, а у Београду постао познат по својим књижевним делима, у којима је спојио европски дух и српску стварност. Његови јунаци, Милош Кремић и Чедомир Илић, својеврсни су одраз пишчевих унутрашњих борби. 

Обојица су морални, осетљиви и неприлагођени. Обојица, као и њихов творац, "дошљаци" у Београду и трагични идеалисти који не могу да се уклопе у друштво. 

Трагична судбина

Ускоковић је током Првог светског рата радио с чувеним Браниславом Нушићем у Скопљу. У јесен 1915, притиснут трагедијом народа и личним сломом, извршио је самоубиство у набујалој Топлици код Куршумлије, оставивши опроштајно писмо: 

"Не могу да поднесем пропаст отаџбине." 

У родном Ужицу данас стоји његова биста, док град тек последњих деценија скромно обнавља сећање на њега – кроз књижевни конкурс и пролаз који носи његово име. 

Ужичанин који је створио београдски роман 

Јован Скерлић оценио је "Дошљаке" као најбољи београдски роман свог времена. 

Писац који је у Београду био "дошљак", а у Ужицу "персона нон грата", данас се препознаје као творац модерног српског романа и глас оних између светова, између паланке и града, између домовине и Европе, између наде и очаја. 

Ускоковићев "извикани град", како га је назвао, и даље лежи поред Ђетиње - тих, стар, увек присутан у српској литератури захваљујући сину који га никада није заборавио. 

Како је Ускоковић видео своје Ужице 

(оригинални цитати из романа "Дошљаци") 

• "Ужице и Ужичани немају добар глас у Београду. Не једанпут Милош је имао прилике да види како се лица изненадно промене кад помене да је родом из ове вароши."
• "Као у свима варошима које пропадају, живот у Ужицу је лако схватити. Он се цео садржи у четири речи: споменици, деца, боранија и прогнаници."
• "Забачено, без икаквих савремених саобраћајних средстава, одсечено од својих природних путева, у брдовитом и сиромашном пределу, Ужице је осуђено на лагану али сигурну смрт."
• "Ужице је лежало поред Ђетиње мирно и умиљато. Сунце се примицало зениту и краљевском раскоши просипало сјајну срму својих зрака на овај извикани град."
• "Улице су чисте и праве. Нема палата као у Београду, али ни оних чатрља које се подижу поред тих палата. Куће су просте; ипак нису турске као што ти мислиш. Томе је узрок пожар који је пре четрдесет година уништио главни део вароши. Тада је Ужице још радило са Босном, те се одмах подигло из пепела. Још само понеки ћепенак, на којем самарџије куцају у самарице, опомиње ме да је Ужице било некад турско."
• "Старији Ужичани се сећају са слашћу тога доба. Турци у Ужицу били су родом одатле, богати, мирни, питоми и у дослуху с хришћанима. Нарочито се њихове жене пазиле. Моја баба Манда дружила се само са булама и с њима пила ракију из ибрика."
• "Турски утицај се одржао још у говору и карактеру. Језик, који је иначе чист као суза, пун је турских речи. Старији Ужичани су код куће још умногоме као Турци: жене их дворе, једу прстима и воле да се размећу. Има и сад примера да који стари мераклија легне жени у крило и, док му она шушка по глави, он спава."

"На једној усамљеној стени, разваљен ужички град, зачуђено гледа испод себе"

С пијаце се Кремић упути у парк. Ово шеталиште се налази ван вароши, с друге стране Ђетиње, на једној падини дивљачног Забучја. Њега посећују ђаци и чиновници. Државне службенике сачињавају обично ужички синови. Ако има ко са друге стране, није дошао овамо својом вољом, већ по казни, те их Ужичани зову прогнаници (...)

Како дође у парк, Милош пође стазом која води на камену терасу уврх планине. Ова тераса му је била фамилијарна. Он је ту био као код своје куће. Ту је долазио још као дете, а после као младић, ту се спремао и за испите и писао прве песме. 

Одатле се пружа диван изглед, који по својој романтици надмашава и изглед који се показује са савске терасе на Калемегдану. Висока брда обрасла ситним или крупним зеленилом, прошарана сивим стенама и засађена питомим пропланцима, долине, клисуре, урвине, поља, реке, њиве усред шуме, шљиваци, белина брезе у мркој растовој гори, пустиња, питомина, варош, растурено село, све то вешто измешано међу собом руком неког тајанственог уметника даје чудну и живописну слику која се ретко другде може наћи. 

Више Милоша уздизао се намрштени Грот, као каква горостасна средњовековна кула; на западу према њему равњао се Бисктош; а према овоме ћамио је, на једној усамљеној стени, разваљен ужички град, зачуђено гледао испод себе електричну централу и није разумевао зашто ће му ова воденица кад ниједног кириџијског коња нема пред њом. 

Север образују питоми брежуљци, увек обасјани сунцем, Пора, Глуваћи и Бијели гроб — старинско гробље, где је власт одавно забранила мештанима да на том тихом, округластом брегу уживају вечити сан под густим хладом старих ораха, вишања и дуња. Према Бијелом гробу, на истоку, подиже се Крушчица, са остацима Карађорђевог шанца који је надјачао столетне куле Алтомановићевог замка. 

Ову котлину, тако ревносно ограђену живописним брдима и планинама, пресеца валовита Ђетиња. При сунцу, које је благо и умиљато, река се беласа у врху котлине, па се онда губи у гране непоткресиваних врба и јова, провлачи се брзо као змија, долази до парка и ту прескаче једну брану и, сва запенушана, пробија кроз ждрело, па онда даље хита у равна поља Поморавља. Испод грања промиче један чун; из њега се чује тенор неког заљубљеног гимназисте: 

Бледи месец зашо за гору, 

Само један чунић плови по мору!... 

На Ђетињи се виде неколико идиличних мостова од греда, међу којима се поносно издиже камени мост, старинска грађевина, коју је обновио некакав Турчин севапа ради. Тај мост везује главни део града, који се налази с леве стране реке, са другим делом, и својом поцрнелом силом и озбиљном орнаментиком увеличава романтику ове вароши. 

Одатле Кремићу паде поглед на сам град, који је мирно лежао у котлини и готово је целу испуњавао. Сунчеви зраци су се играли са златним крстом на саборној цркви, њеним јединим украсом. Око цркве су се црвенели кровови варошких кућа, покривени ћерамидом. Ови скромни станови злопознатих Ужичана, где су се одиграле толике непознате грађанске трагедије, махом су двоспратни и практички сазидани. Међу њима се издиже, као каква орлушина, достојанствена зграда Кр. срп. реалке — како на њој пише златним словима. Ова кућа, са својом симетријом, очитом солидношћу, озбиљним и пријатним стилом, може се мерити са најлепшим и највећим зградама у унутрашњости Србије, па и у Београду. Читав њен горњи спрат се издиже изнад осталих кућа и својом израђеношћу и страначком лепотом одудара чудновато од њих. 

Лево од Реалке, иза зелене гомиле од шљива и ораха, у једној правој улици, која води на Стари пијац, Милош спази два бела димњака. Срце му се испуни неком сузном нежношћу. То је његова кућа. Он је добро познавао та два бела димњака, покривена са по две поцрнеле цигле, познавао и оне испрскале ћерамиде по крову и три насмејана прозора, обојена избледелом плавом бојом. 

Кремић је био готово срећан посматрајући ову белу кућицу у сунцу, ове зидове на којима се још није истрло име очеве фирме, настрешице од дасака обојених фирнајзом, улубљени олук, плаве насмејане прозоре, на којима стоје завесе уздигнуте у виду звезде, плехану вртешку наврх крова и баџу."