Да ли снимци камере у колима могу да буду ДОКАЗИ НА СУДУ?

Камере у аутомобилима све чешћа су свакодневица и на нашим путевима. Ови мали уређаји, који се постављају на ветробранско стакло и снимају саобраћај испред возила у које су монтиране, све су присутније и у продавницама техничке робе. Њихове цене, у просеку, се крећу између 5 и 10 хиљада динара, а има и доста скупљих модела (опремљених ГПС-ом и сателитском везом, које мере брзину, убрзање и успоравање у критичним мометима) чије цене иду и до 200, па чак и 400 евра.

Чињеница је да ове камере, које, у зависности од меморијског простора, могу да складиште снимљени материјал и до више сати или дана, представљају можда чак и кључне сведоке свега онога што се испред аутомобила дешава. Због тога, између осталог, неке осигуравајуће куће одобравају попусте приликом осигурања аутомобила.

Тако, уосталом, настају бројни снимци смешних, занимљивих, али и екстрамних саобраћајних ситуација, који за кратко време постају вирални видео снимци на друштвеним мрежама. Шта се, међуим, дешава са оним снимцима који баш и нису толико смештни?

Шта се догађа са снимцима трагичних саобраћајних несрећа у којим долази до фаталног исхода по учеснике и велике штете на аутомобилима и другим објектима? Како се према њима односе истражни и судски органи? Да ли такви снимци представљају валидан доказ на суду?

Камере који из аутомобила у вожњи снимају ситуацију у саобраћају прво су уведене у оним државама у којима је долазило до великог броја превара или покушаја превара осигурања од стране осигураника. Осигуравајуће куће су као обавезну меру возачима са "каско" премијама осигураја налагале постављање камере, које су возачи морали да држе укључене све време вожње.

Један од разлога је и то што су претходно пешаци, прилично често, скакли на и бацали се под аутомобиле, фингирајући тако да је аутомобил налетео на њих, да потом на тај начин, од наплате осигурања, наплаћивали велике своте новца.

У Србији, где се велики број судских спорова, па и оних који се односе на ситуације у саобраћају, по судовима развлачи годинама, а увођење камера је нешто што свакако утиче да се то промени.

Наиме, упркос неким тврдњама да снимци са камера не могу представљати доказ на суду, у правном систему Србије примењује се начело слободне судијске оцене доказа. То значи да судија који води неко поступак, на основу сопствене процене, може да одлучи да неки снимак са камере буде уврштен међу доказне материјале, али да није у законској обавези да то и уради.

Пракса је, међутим, у протеклих неколико година показала да је све већи број аутопревозника који су инсталирали камере у своје аутобусе имају мање судских спорова који се против њих воде, као и захтева за накнаду штете.

Како је, у једном ранијем разговору на ову тему за Танјуг, рекао директор Комитета за безбедност саобраћаја Дамир Окановић, снимак са аутомобилских камера може много да помогне када дође до саобраћајних незгода и несрећа у којима је нпр. возило ушло у раскрсницу где је то семафором било забрањено, затим код директних чеоних судара или у ситуацијама када је једно од возила делимично прошло на супоротну страну пута па је тешко "обичним" вештачењем утврдити тачну позицију судара, због чега се апсолутно може узети као доказ на суду.