Енергетска сарадња са Москвом и Пекингом: Стратешко партнерство или ограничена самосталност Србије?

Енергетика је више од техничког питања – она је темељ сваке спољне политике и полигон где се преплићу економски, политички и безбедносни интереси. У случају Србије, енергетска сарадња са Русијом и Кином последњу деценију постала је један од кључних стубова спољнополитичке оријентације. 

Ипак, питање које се намеће јесте – да ли је та сарадња стратешко партнерство које јача суверенитет, или зависност која ограничава будући маневарски простор земље?

Русија – традиционални енергетски партнер и политички симбол

Од свих партнера Србије, Русија има најдубље и најдуже корене у енергетском сектору. Још од 2008. године, када је потписан споразум о продаји Нафтне индустрије Србије (НИС) руском "Гаспромњефту", руски утицај у енергетици постао је структурни део српске привреде. 

Тај аранжман обезбедио је дугорочне испоруке гаса, улагања у прераду нафте и модернизацију инфраструктуре, али је истовремено учврстио и енергетску зависност Србије од Москве.

Током година, Србија је добијала руски гас по повољнијим ценама, што је често представљано као доказ "братских односа". Ипак, та повластица није бесплатна – она долази са политичком ценом. У контексту рата у Украјини, Београд је под све већим притиском Запада да ограничи или диверсификује снабдевање, док Москва користи енергетске везе као алат политичког утицаја.

Руски "Гаспром" и даље контролише значајан део тржишта гаса, а гасовод "Балкан Stream", који кроз Србију води руски гас ка Мађарској и даље у Европу, додатно је учврстио ту позицију. Иако је гасовод технички део европског енергетског ланца, политички он симболизује континуитет руске присутности на Балкану.

У том смислу, сарадња са Русијом има двоструку природу: економски корисну, али геополитички деликатну. Она омогућава стабилност снабдевања и повољне услове, али истовремено ограничава могућност Србије да се прикључи европским енергетским политикама које све више теже независности од руских ресурса.

Кина – нови играч у енергетском пејзажу Балкана

Док је Русија традиционални партнер, Кина се појављује као нови и амбициозни актер у српској енергетици. Под окриљем иницијативе "Појас и пут", кинеске компаније су инвестирале у низ енергетских пројеката: од термоелектрана и рудника, до соларних и ветропаркова.

Један од најзначајнијих примера кинеских улагања је куповина Железаре Смедерево 2016. године од стране компаније ХБИС Гроуп, која послује у оквиру највеће кинеске државне металске корпорације "Хебеи Ирон & Стеел". 

Након година губитака и неизвесности, железара је под управом кинеског ХБИС-а ревитализована, поставши један од највећих извозника Србије и стуб привреде у Смедереву и околним градовима. Ова инвестиција има и ширу симболику: она је показала да кинеске компаније не долазе само ради краткорочних добитака, већ и да препознају индустријски потенцијал Србије као улазне тачке на европско тржиште.

Најпознатији пример је рударско-металуршки комплекс у Бору, где је кинеска компанија "Зиђин" преузела власништво над РТБ Бором и инвестирала милијарде долара у модернизацију и проширење капацитета. Осим економског значаја, овај пројекат има и геополитичку димензију – Кина кроз такве инвестиције стиче дугорочно присуство у стратешким секторима Србије.

Кинеске компаније такође су активне у изградњи енергетских инфраструктурних пројеката, попут термоелектране Костолац Б3, која је финансирана кинеским кредитима и изграђена по кинеској технологији.

Иако ти пројекти доносе развој и нова радна места, они истовремено повећавају финансијску зависност Србије од кинеских кредита и стављају земљу у позицију да балансира између европских зелених стандарда и кинеског индустријског модела.

Посебан значај има и чињеница да Кина све више улаже у зелене и дигиталне енергетске пројекте, што може бити од користи Србији у процесу енергетске транзиције. Ипак, поставља се питање – да ли Србија кроз такве аранжмане заиста стиче знање и технологију, или само постаје тржиште за кинеске компаније?

Енергетска безбедност између Истока и Запада

Србија се налази у енергетској раскрсници – између руског гаса, кинеских кредита и европских регулација. ЕУ је и даље главни финансијер пројеката обновљивих извора енергије и модернизације мреже, али политички оквир европске зелене агенде тешко се уклапа са постојећим руско-кинеским ослонцем.

Србија тренутно више од 60% својих потреба за гасом покрива из Русије, а значајан део енергетских капацитета (посебно угаљ и термоелектране) потиче из пројеката у којима су укључене кинеске фирме. Таква структура чини енергетску политику Србије рањивом на спољне шокове, било да се ради о санкцијама, променама тржишних цена или геополитичким кризама.

Европска унија промовише концепт "енергетске диверзификације", подстичући Србију да се повеже са интерконекторима према Бугарској и Грчкој, чиме би добила приступ азербејџанском гасу или терминалима за течни природни гас (ЛНГ). Ипак, ти пројекти споро напредују, док руски и кинески аранжмани и даље обезбеђују конкретну и брзу реализацију.

Предности сарадње са Истоком

Не може се оспорити да су инвестиције Русије и Кине допринеле модернизацији и стабилности српског енергетског система.
Руски гас омогућава сигурност снабдевања по нижим ценама, док кинеске инвестиције стварају нова радна места и унапређују инфраструктуру.

Такође, сарадња са овим државама често долази без политичких условљавања каква прате европске фондове – што домаћим властима даје већи простор за самостално одлучивање.

Ова флексибилност посебно је важна у тренуцима глобалне енергетске нестабилности. Током гасне кризе у Европи 2022–2023, Србија је захваљујући повољним споразумима са Русијом успела да избегне најтеже последице које су погодиле друге земље региона.
Слично томе, кинески капитал омогућава реализацију пројеката које би ЕУ често блокирала из еколошких или политичких разлога.

Ризици и ограничења - танка линија између суверенитета и зависности

Међутим, ослањање на Исток има и своју цену.

Руски утицај чини Србију политички рањивом, јер свака криза у односима Москве и Запада аутоматски има рефлексију на Београд. Кинески кредити, са друге стране, долазе уз клаузуле које подразумевају ангажовање кинеских компанија, радника и материјала, што смањује дугорочни ефекат на домаћу економију.

Поред тога, европски партнери све чешће изражавају забринутост због нетранспарентности кинеских уговора и могућих "дужничких замки". Ако би Србија у будућности желела да у потпуности усклади своје прописе са ЕУ, одређени кинески и руски пројекти могли би постати политички и регулаторно проблематични.

Другим речима, док сарадња са Русијом и Кином краткорочно јача енергетску сигурност, дугорочно може ограничити стратешку аутономију Србије. Управо зато, питање енергетике није само економско – оно је питање спољнополитичког идентитета земље.

Закључак – између реалне користи и геополитичког баланса

Сарадња Србије са Кином и Русијом у области енергетике резултат је прагматичне политике – жеље да се обезбеди стабилност снабдевања, привуче капитал и задржи независност од западних притисака.

Али у свету који се поново дели на блокове, такав баланс постаје све тежи.

За Србију, кључни изазов биће диверзификација – не само енергетских извора, већ и политичких веза.

Одржива енергетска политика мора укључити и европске, и источне, и регионалне партнере, уз јачање домаћих капацитета у обновљивим изворима енергије.

У супротном, свака зависност, ма колико била повољна данас, може сутра постати политички терет.

На крају, питање није да ли Србија треба да сарађује са Кином и Русијом – то је реалност и потреба.

Право питање гласи: да ли Србија ту сарадњу користи као средство за сопствени развој, или допушта да она постане средство туђег утицаја?

Од тог одговора зависи не само енергетска сигурност, већ и геополитичка будућност наше земље.