Energetska saradnja sa Moskvom i Pekingom: Strateško partnerstvo ili ograničena samostalnost Srbije?

Energetika je više od tehničkog pitanja – ona je temelj svake spoljne politike i poligon gde se prepliću ekonomski, politički i bezbednosni interesi. U slučaju Srbije, energetska saradnja sa Rusijom i Kinom poslednju deceniju postala je jedan od ključnih stubova spoljnopolitičke orijentacije. 

Ipak, pitanje koje se nameće jeste – da li je ta saradnja strateško partnerstvo koje jača suverenitet, ili zavisnost koja ograničava budući manevarski prostor zemlje?

Rusija – tradicionalni energetski partner i politički simbol

Od svih partnera Srbije, Rusija ima najdublje i najduže korene u energetskom sektoru. Još od 2008. godine, kada je potpisan sporazum o prodaji Naftne industrije Srbije (NIS) ruskom "Gaspromnjeftu", ruski uticaj u energetici postao je strukturni deo srpske privrede. 

Taj aranžman obezbedio je dugoročne isporuke gasa, ulaganja u preradu nafte i modernizaciju infrastrukture, ali je istovremeno učvrstio i energetsku zavisnost Srbije od Moskve.

Tokom godina, Srbija je dobijala ruski gas po povoljnijim cenama, što je često predstavljano kao dokaz "bratskih odnosa". Ipak, ta povlastica nije besplatna – ona dolazi sa političkom cenom. U kontekstu rata u Ukrajini, Beograd je pod sve većim pritiskom Zapada da ograniči ili diversifikuje snabdevanje, dok Moskva koristi energetske veze kao alat političkog uticaja.

Ruski "Gasprom" i dalje kontroliše značajan deo tržišta gasa, a gasovod "Balkan Stream", koji kroz Srbiju vodi ruski gas ka Mađarskoj i dalje u Evropu, dodatno je učvrstio tu poziciju. Iako je gasovod tehnički deo evropskog energetskog lanca, politički on simbolizuje kontinuitet ruske prisutnosti na Balkanu.

U tom smislu, saradnja sa Rusijom ima dvostruku prirodu: ekonomski korisnu, ali geopolitički delikatnu. Ona omogućava stabilnost snabdevanja i povoljne uslove, ali istovremeno ograničava mogućnost Srbije da se priključi evropskim energetskim politikama koje sve više teže nezavisnosti od ruskih resursa.

Kina – novi igrač u energetskom pejzažu Balkana

Dok je Rusija tradicionalni partner, Kina se pojavljuje kao novi i ambiciozni akter u srpskoj energetici. Pod okriljem inicijative "Pojas i put", kineske kompanije su investirale u niz energetskih projekata: od termoelektrana i rudnika, do solarnih i vetroparkova.

Jedan od najznačajnijih primera kineskih ulaganja je kupovina Železare Smederevo 2016. godine od strane kompanije HBIS Group, koja posluje u okviru najveće kineske državne metalske korporacije "Hebei Iron & Steel". 

Nakon godina gubitaka i neizvesnosti, železara je pod upravom kineskog HBIS-a revitalizovana, postavši jedan od najvećih izvoznika Srbije i stub privrede u Smederevu i okolnim gradovima. Ova investicija ima i širu simboliku: ona je pokazala da kineske kompanije ne dolaze samo radi kratkoročnih dobitaka, već i da prepoznaju industrijski potencijal Srbije kao ulazne tačke na evropsko tržište.

Najpoznatiji primer je rudarsko-metalurški kompleks u Boru, gde je kineska kompanija "Ziđin" preuzela vlasništvo nad RTB Borom i investirala milijarde dolara u modernizaciju i proširenje kapaciteta. Osim ekonomskog značaja, ovaj projekat ima i geopolitičku dimenziju – Kina kroz takve investicije stiče dugoročno prisustvo u strateškim sektorima Srbije.

Kineske kompanije takođe su aktivne u izgradnji energetskih infrastrukturnih projekata, poput termoelektrane Kostolac B3, koja je finansirana kineskim kreditima i izgrađena po kineskoj tehnologiji.

Iako ti projekti donose razvoj i nova radna mesta, oni istovremeno povećavaju finansijsku zavisnost Srbije od kineskih kredita i stavljaju zemlju u poziciju da balansira između evropskih zelenih standarda i kineskog industrijskog modela.

Poseban značaj ima i činjenica da Kina sve više ulaže u zelene i digitalne energetske projekte, što može biti od koristi Srbiji u procesu energetske tranzicije. Ipak, postavlja se pitanje – da li Srbija kroz takve aranžmane zaista stiče znanje i tehnologiju, ili samo postaje tržište za kineske kompanije?

Energetska bezbednost između Istoka i Zapada

Srbija se nalazi u energetskoj raskrsnici – između ruskog gasa, kineskih kredita i evropskih regulacija. EU je i dalje glavni finansijer projekata obnovljivih izvora energije i modernizacije mreže, ali politički okvir evropske zelene agende teško se uklapa sa postojećim rusko-kineskim osloncem.

Srbija trenutno više od 60% svojih potreba za gasom pokriva iz Rusije, a značajan deo energetskih kapaciteta (posebno ugalj i termoelektrane) potiče iz projekata u kojima su uključene kineske firme. Takva struktura čini energetsku politiku Srbije ranjivom na spoljne šokove, bilo da se radi o sankcijama, promenama tržišnih cena ili geopolitičkim krizama.

Evropska unija promoviše koncept "energetske diverzifikacije", podstičući Srbiju da se poveže sa interkonektorima prema Bugarskoj i Grčkoj, čime bi dobila pristup azerbejdžanskom gasu ili terminalima za tečni prirodni gas (LNG). Ipak, ti projekti sporo napreduju, dok ruski i kineski aranžmani i dalje obezbeđuju konkretnu i brzu realizaciju.

Prednosti saradnje sa Istokom

Ne može se osporiti da su investicije Rusije i Kine doprinele modernizaciji i stabilnosti srpskog energetskog sistema.
Ruski gas omogućava sigurnost snabdevanja po nižim cenama, dok kineske investicije stvaraju nova radna mesta i unapređuju infrastrukturu.

Takođe, saradnja sa ovim državama često dolazi bez političkih uslovljavanja kakva prate evropske fondove – što domaćim vlastima daje veći prostor za samostalno odlučivanje.

Ova fleksibilnost posebno je važna u trenucima globalne energetske nestabilnosti. Tokom gasne krize u Evropi 2022–2023, Srbija je zahvaljujući povoljnim sporazumima sa Rusijom uspela da izbegne najteže posledice koje su pogodile druge zemlje regiona.
Slično tome, kineski kapital omogućava realizaciju projekata koje bi EU često blokirala iz ekoloških ili političkih razloga.

Rizici i ograničenja - tanka linija između suvereniteta i zavisnosti

Međutim, oslanjanje na Istok ima i svoju cenu.

Ruski uticaj čini Srbiju politički ranjivom, jer svaka kriza u odnosima Moskve i Zapada automatski ima refleksiju na Beograd. Kineski krediti, sa druge strane, dolaze uz klauzule koje podrazumevaju angažovanje kineskih kompanija, radnika i materijala, što smanjuje dugoročni efekat na domaću ekonomiju.

Pored toga, evropski partneri sve češće izražavaju zabrinutost zbog netransparentnosti kineskih ugovora i mogućih "dužničkih zamki". Ako bi Srbija u budućnosti želela da u potpunosti uskladi svoje propise sa EU, određeni kineski i ruski projekti mogli bi postati politički i regulatorno problematični.

Drugim rečima, dok saradnja sa Rusijom i Kinom kratkoročno jača energetsku sigurnost, dugoročno može ograničiti stratešku autonomiju Srbije. Upravo zato, pitanje energetike nije samo ekonomsko – ono je pitanje spoljnopolitičkog identiteta zemlje.

Zaključak – između realne koristi i geopolitičkog balansa

Saradnja Srbije sa Kinom i Rusijom u oblasti energetike rezultat je pragmatične politike – želje da se obezbedi stabilnost snabdevanja, privuče kapital i zadrži nezavisnost od zapadnih pritisaka.

Ali u svetu koji se ponovo deli na blokove, takav balans postaje sve teži.

Za Srbiju, ključni izazov biće diverzifikacija – ne samo energetskih izvora, već i političkih veza.

Održiva energetska politika mora uključiti i evropske, i istočne, i regionalne partnere, uz jačanje domaćih kapaciteta u obnovljivim izvorima energije.

U suprotnom, svaka zavisnost, ma koliko bila povoljna danas, može sutra postati politički teret.

Na kraju, pitanje nije da li Srbija treba da sarađuje sa Kinom i Rusijom – to je realnost i potreba.

Pravo pitanje glasi: da li Srbija tu saradnju koristi kao sredstvo za sopstveni razvoj, ili dopušta da ona postane sredstvo tuđeg uticaja?

Od tog odgovora zavisi ne samo energetska sigurnost, već i geopolitička budućnost naše zemlje.