Безбедност хране под посебним надзором: Шта једемо и ко контролише воће и поврће?

Док европске лабораторије брзо реагују на спорне пошиљке, стручњаци у Србији упозоравају да проблем није само у појединачним случајевима, већ у слабој и често формалној контроли примене прописа – од њиве и пијаце, до прераде, извоза и реекспорта робе из трећих земаља.

Магистар заштите биља Миливој Павловић оцењује за портал Бизнис да Србија има законски уређен систем, али да је његова примена у пракси озбиљно доведена у питање. Како каже, без редовне и циљане контроле пестицида, здравствених стандарда и остатака хемијских средстава у храни, тешко је дати поуздан одговор на питање шта потрошачи свакодневно купују.

Кадмијум у малинама и хепатитис А у бобичастом воћу

Говорећи о случају кадмијума у малинама, Павловић сматра да је највероватније реч о реекспортованој пошиљци, јер се у домаћој производњи, према његовим речима, не користе препарати на бази кадмијума који би могли да изазову такву контаминацију.

С друге стране, појава хепатитиса А у замрзнутом миксу бобичастог воћа указује, како наводи, на могуће озбиљне пропусте у процесу прераде и промета хране.

- У овом конкретном случају евидентно је да откупљивач или прерађивач није испоштовао HACCP стандарде, односно здравствене процедуре приликом прераде и промета хране. Ако се HACCP стандарди заиста поштују, таква контаминација не би могла да се догоди. Проблем је настао у самом процесу производње или прераде - упозорава Павловић.

Он додаје да фирме које извозе прехрамбене производе морају да имају строго контролисане процедуре здравствене безбедности, али да се стандарди често поседују само формално, без стварне примене у свакодневном раду.

Одговорност, према његовим речима, сносе пре свега извозници и прерађивачи, који би због сопственог угледа морали да обављају детаљне анализе пре него што робу пошаљу на страна тржишта. Сваки случај контаминације, упозорава, не нарушава само репутацију појединачне компаније, већ компромитује и државу, инспекцијске службе и домаћи извозни сектор.

Реекспорт и контрола на граници

Павловић указује да увоз, извоз и реекспорт воћа и поврћа у Србији контролише фитосанитарна инспекција, која узима узорке на граничним прелазима. Кључно питање је, међутим, колико се озбиљно и циљано раде анализе, с обзиром на то да су оне скупе и захтевне.

- Не мислим да је контрола заказала, мислим да је уопште нема. Да постоји озбиљна контрола, макар би један узорак био споран - наводи Павловић.

Он подсећа да се преко Србије често реекспортује роба из земаља у којима су и даље дозвољени пестициди који су у Европској унији забрањени.

- У Европској унији постоје јасне листе активних материја које не смеју бити присутне у храни. Међутим, роба која долази из Турске, Марока и других јужних земаља често садржи све и свашта. Ако нема озбиљне контроле, такви производи без проблема завршавају и на нашем тржишту истиче Павловић.

Како додаје, европске земље имају развијене лабораторије и системе за брзу анализу, због чега се контаминација хране, остаци пестицида или присуство вируса у производима откривају знатно ефикасније него у Србији.

Пијаце као најслабија тачка

Посебан проблем, према Павловићевим речима, представља контрола воћа и поврћа на домаћим пијацама. Он тврди да се контрола остатака пестицида годинама спроводи углавном формално и да не постоји озбиљан систем који би гарантовао безбедност хране у малопродаји.

- Контрола остатака пестицида у надлежности је регионалних завода за заштиту здравља, али они раде анализе на неке пестициде који су забрањени пре 30 година, попут препарата на бази DDT-a и линдана. С обзиром на то да су забрањени пре више деценија, наравно да тих остатака више нема, па се онда издаје мишљење да је производ исправан. Суштина је да нико озбиљно не контролише пестициде који се данас користе - каже Павловић.

Он упозорава да произвођачи, због слабог надзора, често третирају воће и поврће непосредно пред продају, без поштовања прописане каренце и правила за безбедну употребу хемијских средстава.

- Данас третирају воће и поврће, а сутра га износе на пијацу. Људи често и не читају упутства, већ пестициде користе ‘од ока’, у већим количинама, верујући да ће тако боље деловати. А код пестицида се строго мора знати када се примењују, у којој количини и колико времена мора да прође до конзумације производа - објашњава Павловић.

Према његовој оцени, производи у великим трговинским ланцима чешће пролазе кроз додатне контроле, због чега су, како каже, у том сегменту потрошачи углавном заштићенији него на пијацама.

Прописи постоје, али примена изостаје

Павловић наглашава да проблем није у недостатку закона. Србија, каже, има детаљно уређене прописе који се односе на регистрацију и промет пестицида, производњу, прераду, погоне и стручни кадар у прехрамбеној индустрији. Међутим, кључни сегмент – контрола примене пестицида и њихових остатака у храни – у пракси није развијен на начин који би гарантовао безбедност потрошача.

Као пример ефикасног система наводи Мађарску, која је још крајем осамдесетих година имала инспекторе који су редовно излазили на пијаце, куповали производе, легитимисали продавце и узимали узорке за анализу. У случају прекорачења дозвољених количина пестицида, казне су биле веома строге, укључујући високе новчане казне, забрану производње, па и затворске санкције за поновљене прекршаје.

За разлику од тога, Павловић сматра да се у Србији прописи примењују селективно, док инспекције углавном реагују тек по пријави, налогу или када постоји посебан интерес да се неко санкционише.

- Правила постоје, али их нико системски не спроводи. Зато данас имамо озбиљно питање шта заправо једемо и колико је храна на домаћем тржишту безбедна * закључује Павловић.