Да ли је економија Немачке пропала због санкција Русији? "Обећана земља Срба" у потпуном финансијском колапсу (ВИДЕО)

Високи порези због којих предузећа напуштају земљу, гуше становништво, уништавају раст, претерано давање азила које доводи до тога да чак 20% становништва представљају мигранти, већ су представљали велике препреке овој некада моћној економији. Санкције Русији подигли су и цену енергије до тачке из које можда не постоји начин да се Немачка поврати.

У питању није само пролазна стагнација, већ озбиљно урушавање модела који је деценијама одржавао немачку индустрију на светском врху. 

Оно што је некада била машина европског раста сада се претвара у упозорење о последицама политичких одлука које су пресекле темеље економске стабилности.

Највећи удар догодио се када је Немачка изгубила приступ јефтиној руској енергији. 

Годинама су фабрике и извозници функционисали захваљујући ниским трошковима гаса и електричне енергије који су долазили из Русије, што је омогућавало висок квалитет производње и конкурентне цене. 

Када је Европска унија одлучила да прекине те везе и уведе санкције, индустријска кичма Немачке (као што је хемијски сектор, челик, аутомобили, стакло и ђубрива) почела је да пуца под притиском трошкова. 

Замена за руски гас пронађена је у увозу скупљег течног гаса из Катара и САД, али се показало да Западна солидарност има високу цену. Данас индустријски корисници у Немачкој плаћају струју дупло више него њихови конкуренти у САД или Кини, што директно гаси производњу и радна места.

Осим енергетског шока, Немачка је погођена и све оштријом конкуренцијом из Кине, која више није само тржиште за немачке машине и аутомобиле, већ глобални такмац у истим секторима. 

Док су некада кинеске фабрике зависиле од немачке технологије, данас Немачка губи тржишта јер кинески производи стижу брже, јефтиније и уз подршку сопствене државе. 

Европска унија, уместо да се позабави сопственом индустријском стратегијом, фокусирала се на санкције и бирократске стандарде који додатно отежавају пословање сопственим фирмама.

Немачка бирократија постала је посебна препрека развоју. Дозволе, прописи и папирологија коче сваку иницијативу, од изградње ветротурбина до једноставних пословних реформи. 

Привредници упозоравају да земља више не може да конкурише темпом који захтевају тржишта. Скупи енергенти, троми прописи и ригидна правила ЕУ стварају комбинацију у којој и највреднији радници и предузетници губе вољу да остану.

Демографска слика додатно погоршава стање. Старење становништва и мањак стручне радне снаге довели су до тога да хиљаде фирми не могу да попуне радна места. Недостатак инжењера, информатичара, али и основних услужних радника постао је хроничан проблем. 

Покушаји да се увезе радна снага наилазе на административне баријере, а млади све ређе бирају техничке студије. Резултат је да продуктивност пада, док број радно способних људи континуирано опада.

У таквим околностима садашња немачка влада покушава да оживи привреду кроз план вредан 500 милијарди евра, али ни тај новац неће имати ефекта уколико се не промени суштина политике, пре свега енергетске. 

Без стабилног и повољног снабдевања енергентима, тешко је говорити о поновној индустријској експанзији. Одлука да се земља ослања искључиво на скупе и неизвесне изворе гаса, уз гашење нуклеарних електрана, показала се као стратешка грешка.

Рецесија у Немачкој тако постаје симптом ширег проблема Европске уније која је, у жељи да покаже политичку одлучност према Русији, занемарила сопствене економске интересе. 

Док свет улаже у конкурентност и технолошки развој, европска привреда гуши се у прописима, скупој енергији и идеолошким експериментима. 

Ако се ускоро не промени курс, Немачка, а с њом и Европа, ризикује да изгуби оно што је деценијама градила, а то је статус индустријског и технолошког лидера света.