Кинези иду корак даље: Покренули нуклеарни реактор који је немогуће отопити, а који гарантује векове бесплатне енергије

Док се глобалне велесиле и даље ослањају на конвенционалне нуклеарне електране базиране на уранијуму, суочавајући се са проблемима складиштења отпада и безбедносним ризицима, Кина је тихо направила историјски искорак. У срцу пустиње Гоби, кинески научници су покренули технологију која би могла да редефинише енергетску будућност планете и означи почетак ере у којој нафта и уранијум губе свој досадашњи геополитички примат.

Реч је о технологији четврте генерације - нуклеарном реактору на течне соли заснованом на торијуму, под називом ТМСР-ЛФ1. Овај пројекат представља јасну поруку светским лидерима: док Запад и даље расправља о теоријама, Пекинг спроводи револуцију у пракси.

Како функционише кинески торијумски чудотворац?

За разлику од традиционалног уранијума-235, који се директно користи у реакторима, природни торијум сам по себи није фисилан и не може самостално да покрене ланчану реакцију. Кинески научници су овај проблем решили кроз такозвани "оплодни" процес унутар реактора.

Процес почиње бомбардовањем торијума неутронима, услед чега он апсорбује честице и претвара се у изотоп уранијума-233. Овај новонастали уранијум представља изузетно ефикасно гориво чијим се цепањем ослобађа огромна топлотна енергија за покретање турбина. Цео процес се одвија у реактору са течним солима (МСР), где је гориво безбедно растворено у течним флуоридним или хлоридним солима.

Овај револуционарни затворени горивни циклус успешно је тестиран и потврђен у кинеском експерименталном реактору ТМСР-ЛФ1 снаге 2 MWt, изграђеном у граду Вувеј, у пустињској провинцији Гансу. Успех конверзије горива у реалним условима, који води Шангајски институт за примењену физику (СИНАП), доказао је практичну изводљивост ове технологије.

Зашто је торијум бољи од уранијума?

Екстремна безбедност без високог притиска

Класичне нуклеарне електране раде под високим притиском водене паре, што носи константан ризик од експлозије у случају квара. Кинески нуклеарни реактор на течне соли ради под нормалним атмосферским притиском. 

У случају прегревања или нестанка струје, течне соли се аутоматски уливају у безбедносне коморе испод реактора кроз такозвани топиви чеп, где се гориво хлади и реакција се тренутно и потпуно самостално зауставља.

Вековима краћи животни век радиоактивног отпада

Уранијумски отпад представља еколошку ноћну мору јер остаје опасан десетинама хиљада година. С друге стране, нуспроизводи торијумског циклуса губе опасни ниво радиоактивности након само неколико стотина година, што драстично олакшава процес дугорочног складиштења и смањује еколошки притисак на планету.

Отпорност на ширење нуклеарног наоружања

Током Хладног рата, свет се фокусирао на уранијум јер његови нуспроизводи омогућавају лаку производњу атомских бомби. Торијумски отпад садржи изотопе који емитују високоенергетско гама зрачење, што руковање чини екстремно опасним и тешким, те практично онемогућава једноставну злоупотребу за развој нуклеарног оружја.

Рад без воде и градња у пустињама

Класичним реакторима су потребне огромне количине воде за хлађење, због чега се морају градити поред река или мора. Реактори на течне соли не захтевају воду, што Кини омогућава да своје енергетске капацитете лоцира дубоко у сушним, пустињским областима у унутрашњости земље где нема природних водених токова.

Пут ка апсолутној енергетској независности

За званични Пекинг, торијум није само научни експеримент - он је геополитички штит и кључ за енергетску независност. Кина поседује огромне домаће резерве торијума процењене на чак 280.000 тона, које се претежно налазе у Унутрашњој Монголији. Ове залихе су довољне да напајају кинеску привреду наредних неколико стотина година, чиме се у потпуности елиминише потреба за увозом уранијума или фосилних горива.

Поред струје, Кина планира да високе температуре које ови реактори производе (преко 600–700 °Ц) користи за масовну производњу чистог водоника, десалинацију морске воде и потребе тешке хемијске индустрије. Следећи корак на мапи пута је изградња знатно већег комерцијално-демонстрационог реактора снаге око 100 MWe до 2035. године, док се пуна комерцијализација технологије и интеграција у националну енергетску мрежу очекују до 2040. године.

Геополитичке тензије и реакције: Да ли је Кина "украла" технологију?

Покретање реактора у пустињи Гоби изазвало је лавину реакција на глобалној сцени и друштвеним мрежама, где се води оштра геополитичка дебата. Западни критичари су брзо покушали да кинески успех представе као резултат крађе технологије, али технички аналитичари и коментатори на платформама попут ТикТока истичу сасвим другачију истину.

Сједињене Америчке Државе су саме напустиле ову технологију средином 20. века јер торијумски циклус није био погодан за прављење бомби. Кина је заправо купила пионирску компанију која је развијала ову технологију, преузела истраживања која је Запад оставио недовршеним и уложила пуних 14 година интензивног рада како би решила комплексне инжењерске проблеме, попут корозије материјала изазване врелим течним солима.

На друштвеним мрежама се отворено истиче и улога нафтног лобија. Многи сматрају да би савршено функционисање ове технологије могло потпуно да обезвреди нафту, због чега су амерички нафтни магнати деценијама лобирали против развоја торијума како би сачували своја богатства.

Нова геополитичка реалност

Док западне земље троше драгоцено време на политичке расправе и одржавање старих уранијумских система, Кина је доказала да држи кључ будућности енергетске безбедности. Успешним развојем домаће технологије у оквиру пројекта ТМСР-ЛФ1, где је преко 90% компоненти произведено у Кини, Пекинг је обезбедио потпуну аутономију у ланцу снабдевања. Са резервама торијума које гарантују енергетску независност за наредне векове, Кина више не иде само корак испред света - она креира нову светску енергетску реалност.