Листа ће вас изненадити: Ово су 10 најмање плаћених послова у Немачкој

Није тајна да нису сви послови једнако плаћени. У Немачкој постоји низ занимања која, упркос својој друштвеној важности, морају опстати с ниским примањима. Класичан пример су послови чишћења. С просечном бруто платом од 2.493 евра за пуно радно време, налазе се на самом врху најлошије плаћених занимања. Ови послови кључни су за чистоћу и хигијену, али финансијско признање изостаје.

Према саопштењу Канцеларије за савезну статистику, на упит једне групе грађана у Бундестагу, послови чишћења нису једини испод границе пристојне зараде. Пољопривредна занимања следе с просечном бруто платом од 2.531 евро месечно. Ни у туризму, хотелијерству и угоститељству ситуација није много боља: онде је просек 2.634 евра. Попис слабо плаћених занимања је дуг и укључује и хортикултуру, производњу хране и текстилну индустрију.

Преглед послова:

• Чистач/ица (2.493 евра)
• Пољопривредна занимања (2.531 евра)
• Туризам, хотелијерство и угоститељство (2.634 евра)
• Хортикултура и цвећарство (2.672 евра)
• Производња хране (2.724 евра)
• Текстилна и кожарска занимања (2.724 евра)
• Продајна занимања (2.845 евра)
• Завршни грађевински радови/интеријери (2.845 евра)
• Обрада пластике и дрва (2.943 евра)
• Возачи/возачице (2.999 евра)

Зашто се на овом попису налазе управо занимања кључна за функционисање система? На то питање нема једноставног одговора. Управо су ти послови важни за друштво, али нису довољно плаћени и тиме не добијају заслужено признање.

Шта учинити са ниским платама?

Једна од могућности је минимална сатница, која према Немачком савезу синдиката тренутно износи 12,41 евро по сату. Друга опција је безусловни основни доходак, како предлаже "wmn.de". Та идеја подразумева да сви грађани, независно од запослења, добијају одређени неопорезиви износ новца. Такав би доходак могао растеретити људе с ниским примањима и пружити сигурност самозапосленима.

Истина о немачком сектору ниских плата: “системска важност” више је маркетиншки појам без финансијских последица. Ко заиста жели нешто да промени, мора да говори о колективним уговорима, а не о аплаузу с балкона. Само 43 посто запослених још ради према колективним уговорима, а тај удео опада. Безусловни основни доходак остаје утопија док ниједна странка не разради његово финансирање. 

Реалније решење су секторске минималне плате, попут оних у сектору неге, где је доња граница 15 евра. Фирме које се ослањају на јефтину радну снагу профитирају од државних додатака – скривене субвенције на терет пореских обвезника. Неугодна питања остају: зашто држава надокнађује разлику уместо да послодавце обавеже на праведне плате? Они који доносе одлуке и желе одрживе пословне моделе, морају урачунати поштене плате – све остало је израбљивање с роком трајања.

Извор: Србија Данас/Fenix магазин