Није научна фантастика: Швеђани масовно уграђују микрочипове у руке како би заменили кључеве и картице

Једним додиром читача корисници откључавају врата, улазе у канцеларије и теретане, чувају хитне контакте, па чак користе и дигиталне карте за воз. Идеја је једноставна – заменити кључеве, картице и пропуснице нечим што је увек дословно „при руци“. 

Већина чипова функционише као пасивне РФИД или НФЦ ознаке које немају батерију ни ГПС, већ се активирају тек када им се приближи читач на неколико центиметара. 

У пракси раде као бесконтактне картице, а поступак уградње траје свега неколико минута и кошта око 180 долара. Подаци на чипу могу бити обични идентификациони бројеви или сложеније дигиталне референце повезане с корисничким налозима. У Стокхолму је ова технологија нарочито популарна међу ИТ радницима и стартап заједницом, а компанија Biohax Интернатионал пријавила је већ неколико хиљада успешних уградњи. 

У познатом иновационом центру Епицентер чак су организоване забаве на којима су запослени могли да се чипују и да помоћу чипа улазе у канцеларије, користе штампаче или плаћају кафу. Шведска је идеално тло за овакав експеримент јер има минималан удео готовине у промету, велико поверење у дигиталне системе и јавне сервисе, као и централну банку која већ тестира сопствену дигиталну валуту – е-круну.

Заговорници тврде да микрочипови доносе практичност, брзину и сигурност јер више нема потребе за ношењем кључева и картица које се лако изгубе. Пошто чип нема батерију, не захтева пуњење ни одржавање, што га чини погодним за свакодневну употребу. 

Ипак, критичари упозоравају да удобност долази уз високу цену приватности и потенцијалну злоупотребу података. Свако коришћење читача оставља дигитални траг који може открити кретање и навике корисника. Што више функција чип преузима – од идентификације до плаћања – то су већи ризици надзора и хакерских напада. 

Стручњаци упозоравају и на могућност неовлашћеног скенирања чипа с мале удаљености, због чега произвођачи развијају нове верзије са ЛЕД сигнализацијом која показује када је чип активиран. Иако су медицински ризици мали, инфекције и одбацивање имплантата нису искључени, а уклањање чипа захтева стручну интервенцију. 

Поред безбедносних и техничких питања, јавља се и етичка дилема: да ли послодавци могу вршити притисак на запослене да уграде чипове, макар „добровољно“, и ко заправо поседује податке који се у њима налазе?

Стручњаци сматрају да се употреба микрочипова мора законски регулисати тако да свака особа има право да одбије уградњу без икаквих последица. 

Микрочипови сами по себи не могу пратити особу у реалном времену јер не садрже ГПС, али неовлашћено очитавање јесте могуће на малим удаљеностима, па безбедност зависи пре свега од квалитета заштите система. 

Због тога се све више говори о потреби увођења строгих стандарда који би гарантовали да уградња остане искључиво добровољна, да се прикупљени подаци користе искључиво уз пристанак корисника и да свако има право да бира између дигиталног и аналогног начина идентификације и плаћања. 

Шведска тако постаје пионир у спајању биологије и технологије, али и огледни пример дилеме између технолошког напретка и очувања личне слободе.