Nije naučna fantastika: Šveđani masovno ugrađuju mikročipove u ruke kako bi zamenili ključeve i kartice

Jednim dodirom čitača korisnici otključavaju vrata, ulaze u kancelarije i teretane, čuvaju hitne kontakte, pa čak koriste i digitalne karte za voz. Ideja je jednostavna – zameniti ključeve, kartice i propusnice nečim što je uvek doslovno „pri ruci“. 

Većina čipova funkcioniše kao pasivne RFID ili NFC oznake koje nemaju bateriju ni GPS, već se aktiviraju tek kada im se približi čitač na nekoliko centimetara. 

U praksi rade kao beskontaktne kartice, a postupak ugradnje traje svega nekoliko minuta i košta oko 180 dolara. Podaci na čipu mogu biti obični identifikacioni brojevi ili složenije digitalne reference povezane s korisničkim nalozima. U Stokholmu je ova tehnologija naročito popularna među IT radnicima i startap zajednicom, a kompanija Biohax International prijavila je već nekoliko hiljada uspešnih ugradnji. 

U poznatom inovacionom centru Epicenter čak su organizovane zabave na kojima su zaposleni mogli da se čipuju i da pomoću čipa ulaze u kancelarije, koriste štampače ili plaćaju kafu. Švedska je idealno tlo za ovakav eksperiment jer ima minimalan udeo gotovine u prometu, veliko poverenje u digitalne sisteme i javne servise, kao i centralnu banku koja već testira sopstvenu digitalnu valutu – e-krunu.

Zagovornici tvrde da mikročipovi donose praktičnost, brzinu i sigurnost jer više nema potrebe za nošenjem ključeva i kartica koje se lako izgube. Pošto čip nema bateriju, ne zahteva punjenje ni održavanje, što ga čini pogodnim za svakodnevnu upotrebu. 

Ipak, kritičari upozoravaju da udobnost dolazi uz visoku cenu privatnosti i potencijalnu zloupotrebu podataka. Svako korišćenje čitača ostavlja digitalni trag koji može otkriti kretanje i navike korisnika. Što više funkcija čip preuzima – od identifikacije do plaćanja – to su veći rizici nadzora i hakerskih napada. 

Stručnjaci upozoravaju i na mogućnost neovlašćenog skeniranja čipa s male udaljenosti, zbog čega proizvođači razvijaju nove verzije sa LED signalizacijom koja pokazuje kada je čip aktiviran. Iako su medicinski rizici mali, infekcije i odbacivanje implantata nisu isključeni, a uklanjanje čipa zahteva stručnu intervenciju. 

Pored bezbednosnih i tehničkih pitanja, javlja se i etička dilema: da li poslodavci mogu vršiti pritisak na zaposlene da ugrade čipove, makar „dobrovoljno“, i ko zapravo poseduje podatke koji se u njima nalaze?

Stručnjaci smatraju da se upotreba mikročipova mora zakonski regulisati tako da svaka osoba ima pravo da odbije ugradnju bez ikakvih posledica. 

Mikročipovi sami po sebi ne mogu pratiti osobu u realnom vremenu jer ne sadrže GPS, ali neovlašćeno očitavanje jeste moguće na malim udaljenostima, pa bezbednost zavisi pre svega od kvaliteta zaštite sistema. 

Zbog toga se sve više govori o potrebi uvođenja strogih standarda koji bi garantovali da ugradnja ostane isključivo dobrovoljna, da se prikupljeni podaci koriste isključivo uz pristanak korisnika i da svako ima pravo da bira između digitalnog i analognog načina identifikacije i plaćanja. 

Švedska tako postaje pionir u spajanju biologije i tehnologije, ali i ogledni primer dileme između tehnološkog napretka i očuvanja lične slobode.