Преваре са храном годишње односе милијарде из српске пољопривреде: Лажно декларисање и сива зона урушавају домаћу производњу
Превара са храном у Србији није само питање квалитета производа и заштите потрошача, већ и озбиљан економски проблем који, према анализи аутора Ивана Смајловића, сваке године односи милијарде евра из домаће привреде. У компаративној анализи Србије и Аустрије, аутор указује да слабе контроле аутентичности, избегавање плаћања пореза и сива економија највише погађају секторе меда, вина, млека и јаких алкохолних пића.
Према моделу интегрисане квантификације губитака који је коришћен у анализи, годишњи економски одлив у Србији процењен је на 7,99 милијарди евра, што аутор означава као својеврсни „порез на превару“. Посебно се издваја процењени фискални вакуум од 936,1 милион евра годишње, настао због избегавања пореза, акциза и погрешне класификације производа. У сектору јаких пића, замена воћних дестилата индустријским етанолом, према овој анализи, генерише највећи део пореског губитка.
Поређење са Аустријом показује колико уређени системи контроле порекла и аутентичности могу да утичу на додату вредност. Док Аустрија у посматраним секторима – пчеларству, винарству, млекарству и производњи јаких пића – остварује око 5,32 милијарде евра прихода годишње, Србија, према процени аутора, у истим областима бележи губитке од 7,99 милијарди евра. Највећа разлика види се у производима код којих аутентичност директно одређује цену: меду, вину, сиревима и ракији.
У пчеларству, аутор наводи да Аустрија остварује око 520 милиона евра, док Србија због притиска фалсификата, ниске цене и блокаде тржишта остварује вишеструко мањи приход. Сличан образац види се и у винарству: аустријски модел почива на заштићеном пореклу, контроли квалитета и извозу вина високе вредности, док се Србија, према анализи, суочава са притиском јефтиног ринфузног вина и слабљењем домаћег виноградарства.
Посебно забрињавају подаци који се односе на млекарство. У анализи се наводи да је током 15 година изгубљен значајан део биолошког капитала, укључујући ликвидацију 145.000 високоприносних млечних крава, уз затварање великог броја малих фарми. Аутор оцењује да такав тренд не значи само пад производње, већ и дугорочну декапитализацију села, губитак прихода и убрзавање руралне депопулације.
Један од кључних закључака анализе јесте да Србија не губи само новац кроз сиву економију, већ и могућност да од сопствених ресурса ствара производе високе додате вредности. Док Аустрија аутентичност користи као тржишну предност, Србија, према аутору, недовољном контролом оставља простор фалсификованим и нискоквалитетним производима да обарају цену домаћим произвођачима.
Као решење, у анализи се предлаже јачање лабораторијске контроле и увођење обавезног, независног изотопског тестирања, посебно у секторима у којима су преваре најчешће и најскупље. Аутор оцењује да таква контрола више није само питање безбедности хране, већ и инструмент заштите домаће пољопривреде, буџета и прехрамбеног суверенитета.
Према овој анализи, Србија има агрономски потенцијал знатно већи од садашњег учинка, али га не може остварити док се тржиште не очисти од фалсификата и нелојалне конкуренције. Зато борба против превара са храном није само питање инспекција и лабораторија, већ и питање опстанка малих произвођача, вредности домаће хране и будућности села.
