Дилема: ШЕЋЕР или ЗАСЛАЂИВАЧ? Шта је боље?

Индустрија хране се ослања на алтернативе шећера за широк дијапазон дијета. Многи људи купују дијетална пића и заслађиваче јер желе да смање количину шећера коју уносе. Како године пролазе, забринутост о сигурности истих је повећана, а до сада је урађено неколико истраживања која иду више у корист заслађивача. Али још увек се не могуизвести прецизни закључци.

Аспартам

Вероватно најпознатији вештачки нешећерни заслађивач имао је најнегативније коментаре од стране медија. Користи се као замена шећера у неким врстама хране и пића, а то је метил естар аспартинске киселине/фенилаланинског дипептида.

Медији су 1996. истакли да се тумор мозга може повезати са популарношћу аспартама. Страхови су се повећавали и други типови тумора су се помињали.

Зарбинутост је толико порасла да је спроведено истраживање на узорку од скоро пола милиона људи које је спровео Национални институт за рак у САД и објавио 2006. Откривено је да није повећан ризик за рак мозга, леукемију или лимфоме код људи који су конзумирали аспартам.

Слично томе, и Европска агенција за сигурност хране спровела најобимније истраживање којим је доказано да је у препорученим дозама сигуран чак и за децу и труднице.

Разлог због којег аспартам не прави проблема је то што веома мало аспартама уђе у наш крвни систем, брзо се разграђује. Ту постоји један изузетак. Пошто његови производи разлагања садрже фенилаланин, аспартам морају да избегавају људи који имају генетичко обољење фенилкетонурију (ПКУ). Због овога се јасно назначује када неко пиће или храна садрже фениланин.

Заштита зуба (ментол бомбонице и жваке)

Неки заслађивачи имају и нежељене ефекте. Уколико поједемо превише бомбоница које садрже ксилитол, може доћи до задржавања у телу, што доводи до дијареје. Оне имају 30 одсто мање калорија од шећера и не остављају укус у устима након конзумације.

Има доказа да се тако може смањити кварење зуба. Жвакаће гуме или бомбонице за освежавање даха које су заслађене ксилитолом неутралишу киселост на зубима.

Стевија

Најновији заслађивач је биљка стевија, мада се за њу зна од раније. У Парагвају и Бразилу користила се у медицинске сврхе вековима. Нема калорија и 300 пута је слађе од заслађивача и шећера.

У Јапану је била продавана као заслађивач још пре око 40 година, а у примитивнијим областима Јужне и Латинске Америке се слатке компоненте извлаче потапањем лишћа у воду. Ови састојци само пролазе кроз тело, а не апсорбују се. Стевија је одобрена у Америци 2008, а у Европи 2011.

Лошија страна је то што некима смета киселкаст који се јавља накнадно и због тога се често миксује са вештачким заслађивачима.

Да ли су гликозиди безбедни?

Европска агенција за безбедност хране спровела је 2010. истраживања и на људима и на животињама. Закључак је да ове компоненте не изазивају рак, нису токсичне, и сигурне су за децу и труднице.

Ово је велика нада за људе који желе да уживају у слаткоћи, а да не оштете своје зубе и да не задобију килограме, и да се сачувају од дијабетеса. Међутим, заслађивачи су присутни већ неко време, а нису решили гојазност до сад.

Научници још увек не знају да ли постоје последице када мозак региструје сладак укус, а не добије шећер који очекује.

Брине се да заслађивачи могу некако да преваре тело да лучи превише инсулина, што би могло да доведе до вишка килограма на дуже стазе. Није могуће још увек проценити да ли се ово заиста дешава. Европска агенција за безбедност хране истиче да нема добољно доказа да би се рекло да стевија помаже да се достигне здрава тежина.

Нетолеранција на глукозу

Чини се да заслађивачи не заслужују тако лошу репутацију коју изгледа имају. Мада, иако се учинило да су докази чврсти, појавило се ново истраживање из Израела да би вештачки заслађивачи аспартам, сахарин и сукралоза могли да допринесу томе.

Здравом мишу је дато да пије воду са једним од ова три заслађивача. Доказали су да мишеви који су је пили, показивали су нетолеранцију на глукозу, што је повезано са дијабетесом, док се то није догодило мишевима који су пили обичну воду или воду са обичним шећером. Разлог томе је новоткривена бактерија у стомаку на коју заслађивачи утичу.

Други део истраживања је био урађен на људима којима је давана максимална препоручена доза сахарина, што је око 40 лименки неког дијеталног пића. Након пет дана нешто више од половине волонтера је показало неку врсту нетолеранције на глукозу. И њима је, баш као и мишевима, била измењена бактерија у стомаку.

У овом истраживању је учествовало само седморо људи, и углавном је вршено на мишевима, тако да је прерано за закључке, и истраживачи истичу да још треба истражити ову област, јер нам ништа није речено о коришћењу заслађивача на дуже стазе.

2013. је урађено истраживање у којем је учестовало око 300.000 људи из осам европских земаља и није нађена повезаност дијабетеса са коришћењем заслађивача у храни и пићу.

Може се извести један закључак из свих ових истраживања, истиче Клаудија Хемонд за BBC, а то је да не постоји једна категорија заслађивача који су исклучиво добри или лоши. Сваки је прича за себе и треба се још истражити засебно.

Уколико вам је овај текст био користан, погледајте и шта је то наука ново донела када је реч о мршављењу (више информација ОВДЕ)