Dilema: ŠEĆER ili ZASLAĐIVAČ? Šta je bolje?

Industrija hrane se oslanja na alternative šećera za širok dijapazon dijeta. Mnogi ljudi kupuju dijetalna pića i zaslađivače jer žele da smanje količinu šećera koju unose. Kako godine prolaze, zabrinutost o sigurnosti istih je povećana, a do sada je urađeno nekoliko istraživanja koja idu više u korist zaslađivača. Ali još uvek se ne moguizvesti precizni zaključci.

Aspartam

Verovatno najpoznatiji veštački nešećerni zaslađivač imao je najnegativnije komentare od strane medija. Koristi se kao zamena šećera u nekim vrstama hrane i pića, a to je metil estar aspartinske kiseline/fenilalaninskog dipeptida.

Mediji su 1996. istakli da se tumor mozga može povezati sa popularnošću aspartama. Strahovi su se povećavali i drugi tipovi tumora su se pominjali.

Zarbinutost je toliko porasla da je sprovedeno istraživanje na uzorku od skoro pola miliona ljudi koje je sproveo Nacionalni institut za rak u SAD i objavio 2006. Otkriveno je da nije povećan rizik za rak mozga, leukemiju ili limfome kod ljudi koji su konzumirali aspartam.

Slično tome, i Evropska agencija za sigurnost hrane sprovela najobimnije istraživanje kojim je dokazano da je u preporučenim dozama siguran čak i za decu i trudnice.

Razlog zbog kojeg aspartam ne pravi problema je to što veoma malo aspartama uđe u naš krvni sistem, brzo se razgrađuje. Tu postoji jedan izuzetak. Pošto njegovi proizvodi razlaganja sadrže fenilalanin, aspartam moraju da izbegavaju ljudi koji imaju genetičko oboljenje fenilketonuriju (PKU). Zbog ovoga se jasno naznačuje kada neko piće ili hrana sadrže fenilanin.

Zaštita zuba (mentol bombonice i žvake)

Neki zaslađivači imaju i neželjene efekte. Ukoliko pojedemo previše bombonica koje sadrže ksilitol, može doći do zadržavanja u telu, što dovodi do dijareje. One imaju 30 odsto manje kalorija od šećera i ne ostavljaju ukus u ustima nakon konzumacije.

Ima dokaza da se tako može smanjiti kvarenje zuba. Žvakaće gume ili bombonice za osvežavanje daha koje su zaslađene ksilitolom neutrališu kiselost na zubima.

Stevija

Najnoviji zaslađivač je biljka stevija, mada se za nju zna od ranije. U Paragvaju i Brazilu koristila se u medicinske svrhe vekovima. Nema kalorija i 300 puta je slađe od zaslađivača i šećera.

U Japanu je bila prodavana kao zaslađivač još pre oko 40 godina, a u primitivnijim oblastima Južne i Latinske Amerike se slatke komponente izvlače potapanjem lišća u vodu. Ovi sastojci samo prolaze kroz telo, a ne apsorbuju se. Stevija je odobrena u Americi 2008, a u Evropi 2011.

Lošija strana je to što nekima smeta kiselkast koji se javlja naknadno i zbog toga se često miksuje sa veštačkim zaslađivačima.

Da li su glikozidi bezbedni?

Evropska agencija za bezbednost hrane sprovela je 2010. istraživanja i na ljudima i na životinjama. Zaključak je da ove komponente ne izazivaju rak, nisu toksične, i sigurne su za decu i trudnice.

Ovo je velika nada za ljude koji žele da uživaju u slatkoći, a da ne oštete svoje zube i da ne zadobiju kilograme, i da se sačuvaju od dijabetesa. Međutim, zaslađivači su prisutni već neko vreme, a nisu rešili gojaznost do sad.

Naučnici još uvek ne znaju da li postoje posledice kada mozak registruje sladak ukus, a ne dobije šećer koji očekuje.

Brine se da zaslađivači mogu nekako da prevare telo da luči previše insulina, što bi moglo da dovede do viška kilograma na duže staze. Nije moguće još uvek proceniti da li se ovo zaista dešava. Evropska agencija za bezbednost hrane ističe da nema doboljno dokaza da bi se reklo da stevija pomaže da se dostigne zdrava težina.

Netolerancija na glukozu

Čini se da zaslađivači ne zaslužuju tako lošu reputaciju koju izgleda imaju. Mada, iako se učinilo da su dokazi čvrsti, pojavilo se novo istraživanje iz Izraela da bi veštački zaslađivači aspartam, saharin i sukraloza mogli da doprinesu tome.

Zdravom mišu je dato da pije vodu sa jednim od ova tri zaslađivača. Dokazali su da miševi koji su je pili, pokazivali su netoleranciju na glukozu, što je povezano sa dijabetesom, dok se to nije dogodilo miševima koji su pili običnu vodu ili vodu sa običnim šećerom. Razlog tome je novotkrivena bakterija u stomaku na koju zaslađivači utiču.

Drugi deo istraživanja je bio urađen na ljudima kojima je davana maksimalna preporučena doza saharina, što je oko 40 limenki nekog dijetalnog pića. Nakon pet dana nešto više od polovine volontera je pokazalo neku vrstu netolerancije na glukozu. I njima je, baš kao i miševima, bila izmenjena bakterija u stomaku.

U ovom istraživanju je učestvovalo samo sedmoro ljudi, i uglavnom je vršeno na miševima, tako da je prerano za zaključke, i istraživači ističu da još treba istražiti ovu oblast, jer nam ništa nije rečeno o korišćenju zaslađivača na duže staze.

2013. je urađeno istraživanje u kojem je učestovalo oko 300.000 ljudi iz osam evropskih zemalja i nije nađena povezanost dijabetesa sa korišćenjem zaslađivača u hrani i piću.

Može se izvesti jedan zaključak iz svih ovih istraživanja, ističe Klaudija Hemond za BBC, a to je da ne postoji jedna kategorija zaslađivača koji su isklučivo dobri ili loši. Svaki je priča za sebe i treba se još istražiti zasebno.

Ukoliko vam je ovaj tekst bio koristan, pogledajte i šta je to nauka novo donela kada je reč o mršavljenju (više informacija OVDE)